Анали Правног факултета у Београду

ПРАВКИ РЕЖИМ КОНКУРЕНЦИИ, МОНОПОЛА И ОЛИГОПОЛА

праву све више снажних гласова који говоре у прнлог признаша социјалног принципа, сматрајући да je прошло вријеме класичннх схваћања о односима између привредннка. Због тога се све више истине да аутономија воље странака мора трпити ограниченна и у уговорном праву, а напосе у привредном, праву.- Начело pacta sund servanda примењује ce прилагођен-о новим потребама, јер ce економски и социјални мотиви стављају у први план. Право не ноже .затворити очи пред социјалном сврхом уговора, пред економским мотивима, пред питањем тко су уговорне стране, дакле пред промјенама које настају због. тога што се умјесто појединаца, као уговорни партнера појављују удружења или друге асоцијације. Па и онда кад су сауговарачи појединцн, нема више симетрије у уговорним односима, као што je била раније. „Велики и мали“, економски јаки и слабији, нужно су неравноправии, иако се формалноправно третирају као равноправие уговорне стране. У таквој ситуацији je очито да стари принципи, који су важили онда кад су се послови склапали претежно између појединаца и кад ти послови Нису по обиму били тако велики, кад join није постојала толика концентрација у привреди, кису више прихватљиви. Ако сагледамо развој у капиталистичким землюма и уочимо појавне облике код нас, онда ћемо морати да коистатирамо да регулирање недопуштене конкуренције није у првом реду правка ствар, па се.ова проблематика мора рааматрати у првом реду на економском плану, али истовремено не смијемо занемарити ни правки и политички аспект проблема. Разматрајући проблем из правнога аспекта, морамо се опредијелити за генералну клаузулу о недопуштености нелојалног пословања, што je уосталом већ било учшьено и у бившем југословенском закону о сузбијању нелојалне конкуренције. Такво рјешење усвојила су модерна законодавства у свијету. Навођење неких специјалних дјела недопуштеног (нелојалног) пословања ограничава се на оно што се већ искристализирало као типично, а то je врАо Мали дно онога шго треба да покрије генерална клаузула. Генерална клаузула почива на повреди добрих обичаја. С тим у вези поставлю се питање да ли право конкуренције може да прихвати начело кривичног права: nullum, crimen sine lege, што би у конзеквенцијама значило да je дозвољено све што кије забрањено. Друга алтернатива, да je све забрањено што изрично није дозвол.ено сигурно није прихватљива. Не може се привредно пословање тако уоквирити да се све пропише. То je био јалов посао за све законодавце и хисторија нам je оставила свједочанство о разочарању великих кодификатора који.су имали амбицију да све нормирају. Увијек je остало много мјеста јуриспруденцеји, и што je законодавац имао мање амбиција да, минуциозно све предвидя, то je више мјеста остало стваралаштву суда. Такви су заксяи по правилу преживјели оне законе којн су тежили да ријеше максимум појединости. Али, не можемо рећи ни обрнуто, тј. да je све дозвољено што није забрањено. За разлику од казненог права, право «онкуренције не бараха устал.еним класичним и стабилним категоријама. Чак и кривично право, узгред буди речено, код.привредних кривячних -дјела прибјегава бланкетним нормама. И тако се одједном, наоко, налазимо у зачараном кругу: яегирамо начело забране сваке акције, која није изрично дозволюна, а не одобравамо сваку акцију која није изрично прописом забрањена. Taj затвореншкруг настаје с разлога што