Анали Правног факултета у Београду

178

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

уређење, али je ипак учинио важан корак унапред проширујући принцип законитости и на односе између феудалних гооподара и појединих припадника потчињене класе. У овом погледу je особито важан чл. 139 који на категоричан начин зајемчава заштиту меропсима, који могу да туже не само властелу и свештенство, већ и самог цара и његов дом ако им ови учине нешто „безаконно”. У овом члану се прокламује да се од меропха не може ништа више тражити од онога што je у Законику прописано, а уколико до тога дође зајемчена je судска заштита меропху и даља гаранција од евентуалног самовлашћа феудалног господара. Врло je интересантно да се у овом случају под правки поредак подвргава и сам цар! Чл. 139, који смо навели, није усашьен у овом погледу. На пример у чл. 171 je прописано да повеља коју цар изда ,дго л>уиьи или по љубави и милости спрам некога”, a која je у супротности са прописима Законика, неће имати важност већ he судије судити „како je право”, не обзирући се на цареву повељу. A судијама, пак, наређује се у чл. 172 да суде само онако како пише у Законику, „а да не суде по страху царстава ми”, што 5и требало по мишљењу Стојана Новаковића да представља прокламовање судске независности и наговештај поделе судске од управне власти (1). Да се начело законитости прокламује као принцип кога се треба држати у унутратпњем нравном саобраћају, били би сасвим довол>ни чл. 171 и 172, поред чл. 139. Интересантно je, међутим, да ондашњи законодавац на више места истине ово начело. Тако, у чл. 101 строго се забрањује насиље у сваком погледу и према сваком лицу, у чл. 63 наређује се градским заповедницима да узимају само онолико намета и на онакав начин како je то по Законику прописано, итд. Док се за чл. 101, 181 и 172 може са основом тврдити да су узети из византиског права, ради чијег доказивања je било и опсежних студија (2), чл. 139, који принцип законитости проширује и на меропхе, требало би третирати као самосталну творевину српског законодавца. На овакав закључак наводи нас особито чињеница да je ДЗ донет у периоду ојачале владаочеве власти и извесне дислокације у оквиру владајуће класе (3). У пропису о заштити меропаха од самовоље феудалних господара свакако да се налази окривена и тенденција ограничаваша властеле и даљег уздизања владаочеве власти, што je несумньиво одговарало намерама и држвничким цил>евима цара Душана. То je користило у извесној мери и иначе обесправљеним кметовима, али тиме нимало није дирано у производне односе тога времена Имајући у виду феудално друштвено уређење Душанове државе, може се саовим оправдано поставити питање како помирити прингцш законитости, проширен на меропхе у чл. 139, са диференцијацијом тадашњег друштва? Закоюгк потврђује ову диференцијацију, што се види из многобројних прописа којима се властеоском и црквеном газдинству осигурава власт над непосредним произвођачима и

(1) Стрјан Новаковпћ: Законик Стефана Душана Цара српског, Београд, 18S8, с. 250, коментар уз чл. 172.

(2) Никола Радојчић; Снага закона по Душанову законику, у „Гласу“ Српске краљевске академије, СХ, 1923; Никола Радојчић: Душанов законик и византиско право, у Зборнику у част шесте годиииьиде Законика цара Душана, издаше Српске академике наука, 1951.

(3) Марко Костренчић: Душанов законик као одраз ствариости свога времена, у истом Зборнику, с. 39 —40.