Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

119

сивном развоју међународног права. Стално смањивање броја питања која су се налазила на његовом дневном реду и рутински и површан начин разматрања извештаја које сваке године подноси Комисија за међународно право речито говоре у прилог ове констатације. Тако je via facti Комисија за међународно право постала једини орган Уједињених нација који ce систематски бавио овом делатношћу мада je на основу чл. 13 Повеље и Статута Комисије могла и Генерална скупштина да развое већу активност. Овоме je несумњиво допринела и чињеница што je Комисија састављена од најистакнутијих представника правке науке и праксе те, поред постојања незаинтересованости представника државачланица у Правном комитету, у ауторитету одлука Комисије треба тражити узрок претварања Комисије од помоћног органа задуженог за правнотехничку страну кодификације и прогресивног развоја, у тело које je суверено одлучивало не само о методолошким већ и о политичким питагьима израде програма рада Комисије. Чак и првобитни програм рада Комисије прихваћен je од стране Генералне скупштине без икакве дискусије једноставним примањем к знању (6). Све ово, разуме се, не значи да су државе биле потпуно пасивне у Правном комитету Генералне скупштине, Оне су увек интервенисале када су њихови животни интереси (7) и основне концепције о развоју међународног права долазили у опасност. Типичан пример у овом погледу било je одбијење већине држава да прихвати обавезан и у многоме судски характер арбитражне процедуре, усвојен од стране Комисије на инсистиран>е Жоржа Села (Georges Scelle), у коме су принципи поштовања суверене воље држава били доведени у питанье. Тај нацрт прихваћен je коначно као необавезан модел правила и постао можда помало неоправдано предмет критике која се стално понавльа када се жели указати на негативан однос Комисије према жељама држава. Као што се може видети из наведених примера, државе су ипак показивале одређено интересовање за рад Комисије али ньихов] допринос у оквиру Правног комитета Генералне скупштине није био онакав какав je требало очекивати имајући у виду да je кодификација и прогресивни развој по чл. 13 Повеље један од елемената разве ja мирољубивих и пријател>ских односа између држава и као такви стављени у задатак Генералне скупштине. Али, како je општи друштвено-политички развој после Другог светског рата довео до низа измена у односу снага које се боре на међународном пољу, његов ефект осетио се и на овом сектору делатности светске организације. Са успехом борбе за ликвидацију колониализма, која je довела до изванредног повећања броја чланова Уједињених нација, ca осведоченом безперспективношћу у коју води свет сукоб између постојећих блокова сила или, боље речено, опасношћу самоуништења до које je овај сукоб довео савремену цивилизацију, и значајном афирмацијом политике неангажованости као широке политичке платформе за решавање

(6) Вид. ближе резолуцију Генералне скупштине 373 (TV).

(7) То je био, на пример, случај са покретањем питања за давање приоритета кодификацији дипломатског права од стране југословенске делегације на VII заседању као и предлогом Перуа да се приступи кодификацији права азила на XIV заседагьу.