Анали Правног факултета у Београду

МЕТОДОЛОШКГИ ЗНАЧАЈ ЈЕДИНСТВА ДРЛЈАВЕ И ПРАВА

71

може обављати материјална производња, културни живот и све остало неопходно и могуће на датом нивоу историског развоја, a захваљујући савлађивању и елиминисању свих фактора и тежњи разбијања такве деловитости. To je најважнији политички процес, јер je праћен постојањем управљања и вршења власти у оквиру основне друштвене заједнице. Али, овде треба нагласити и то да je процес политичког конституисања друштва само посебан случај конститусања друштвених заједница уопште. Реч je о следећем: конституисањем се ствара, с једне стране, средство у виду извесне организације (која се састоји од трупе људи обједињених целисходним повезивањем њихових нарочитих делатности) и, с друге стране, форма у виду адекватног нормативног поретка (који сачињава извесни систем норми или правила понашања припадника). У томе je битно то што организација и нормативни поредак истовремено настају, нераздвојно су повезани и врше у основи исту функцију. У начелу једно без другог не може постојати. Сходно томе, политичким конституисашем друштва ствара се и нужно постоји специфична организација, значајнија од свих, осталих, у виду државе и истовремено специфични нормативни поредак који и јесте право. На тај начин, нарочито средство и форма су колико израз, толико и неонходни инструменти вршења овог процеса. Или, другим речима, држава и право су две стране процеса политичког конституисања друштва. То су нераздвојни елементи или еманација тога специфичног процеса. 2. Таква основа повезивања условљева и карактер створеног јединства. То није резултат интеракционих дејстава која неизбежно настају између свих саставних делова друштвене целине, а нарочито ако су значајнији. Посреди je однос узајамне условљености, тј. нужности да се постојањем једног изазива постојање другог, али и обратно да непостојање једног означава и непостојање другог. Они се заједно стварају, развијају, мењају и пропадају. Нема државе без одговарајућег права, као што ни права нема без одговарајуће државе. Они сачињавају дијалектичку целину, а то значи једно ј единство у коме остаје посебност саставних елемената. Они се међусобно преплићу и прожимају и при том свако од њих доприноси уобличавању, ефикасности, могућности својеврсног дејства, другог. Они су комплементарии у сваком погледу и то се манифестује на најразличитије начине. Али, баш због тога што повезивањем не губе своју посебност, они су релативно независни и та независност иде до границе ко ja означава очување њихове супстанцијалне везе. Држава као организована трупа л>уди, који су јасно издвојени из масе осталих припадника заједнице, подобна je не само да дејствује у правду регулисања и управљања током одређених процеса него и да уобличава само право. Иако оно није проста еманација државе, несумњиво je да се вршење државне власти не би могло постићи без форми ко je су својствене праву. Право je пут распростирања и утицаја државне власти на одређеним друштвеним подручјима. Држава je главки учесник успостављања, вршења и обезбеђења права (12). Али, исто тако, утицај права

(12) Често ее истиче иозната мисао Левина о повезаности права с државом: „Право je ништа без апарата способног да принуђује на поштовање норми права“ (В. И. Ленин: Дела (на- руском), том 25, с. 442).