Анали Правног факултета у Београду

МЕТОДОЛОШКИ ЗНАЧАЈ ЈЕДИНСТВА ДРЖАВЕ И ПРАВА

73

која представља најбољи пример социјалне симбиозе. Као што у биолошком свету симбиозом настају претпоставке опстанка два бића а да. ce не ствара треће, тако и у овом случају везом се омогућава постојање оба феномена али се не ствара нов који би апсорбовао обједињене делове. Пошто припадају генерички сличним али ипак засебним феноменима (тј. организации ама и нормативним порецима), када се раставе од јединства, које je било образовано, не остаје ништа. Па ипак, институционално и функционално јединство доприноси да се у постављању према другим значајнијим елементима друштвене структуре врло често и изразито испољава једна целина. То je један фактор регулисања друштвеног процеса и зато се као такав с другим факторима повезује. Последица овога јесте то да припадају истој сфери друштвеног живота. Они су компоненте политичког процеса, исте стварности, а нису постављени у две различите области те стварности (на пример, једно у свет нормативности, а друго у свет друштвено-политичких феномена). Онтолошки истоветна сфера у којој се налазе намеће потребу да -се избегну представе (14) о тобожњој делимичној истоветности и поклапању али и различитости коју показују држава и право. Y склону политичког процеса органским повезивањем државе с правом у ствари се врши прелаз и претварање реалне политичке силе у нормативност посебног вида, али исто тако својеврсна природа нормативног постаје моћна снага стварних односа. Тако се превазилазе и, у ствари, бришу оштре границе фактичког и нормативног. То нису две међусобно искључиве крајности него историјске и логичке претпоставке регулисања политичких и других важних друштвених процеса. То морају, уосталом, признати и најдоследнији нормативисти (15). Све то, међутим, не искључује него потенцира могућност утврђивања шта je правно код државе али и шта je државно код права. Односно, тако се само открива шихова веза с политиком. То су два инструмента владајуће политике. 5. Y вези с овим, целисходна je употреба термина који би најбоље изразио реално јединство државе и права. При том се мора водити рачуна о постојећим конвенцијама и устал.еним схватањима одређених израза али и о могућностима и оправданости проналажења нових. По свему изгледа да je најподеснији термин „државноправяи поредак“ (16) jep се у њему ставља акцент на оно што je присутно и у организации и у нормирању („поредак“), а с друге стране, назначује се да je то повезано како с државом, тако и с правом. Важно je, такође, да се тиме уопште

(14) На пример, F. Sander; Staat und Recht als Problem der Phénoménologie und Ontologie, „Zeitschrift für öffentliches Recht“, 1924, Bd. IV, S. 169, 180—181; F. Sander: Das Verhältnis von Staat und Recht, „Archiv für öffentliches Recht“, 1926, Bd. 10, S. 179, 203.

(15) На пример, H. Kelsen: Der soziologische und der juristische Staatsbegriff, S. 92-105.

(16) Овај термин je само спорадично употребљавак код нас али још није стекао опште признање тако да се понеком чини, чак, необичнкм и неприкладним. Међутим, није тешко доказати да je употреба истога потпуно оправдана. При том je важно да се у њему назначи садржина која не би била истоветна садржини термина „држава“ и „право“ али ни садржини термина „правни поредак'“ (jep се тако најчешће означава скуп свих елемената права). С друге стране, јасно je да се овим термином не жели нормативистички схватити држава и право већ, напротив, нагласити битне слабости таквог схватања.