Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

291

садржи чл. 68 Преднацрта. При том истичемо да je начело легалитета утолико важније уколико непосредни порези (доприноси) y финансијском систему играју већу улогу a та врста дажбина y нашим буџетима има нарочити значај. Законитост пореза манифестује ce и кроз принцип годишњости буџета. Но то начело буџетског права није y тексту наведено (као уосталом ни други постулати из тога домена, па ни начело равнотеже што нас води другим закључцима). Чудно je, док Преднацрт Устава ФСРЈ прелази преко аксиома законитости, да ce y пројекту Устава СР Србије, y чл. 156, нађе навод: да ce „само законом могу уређивати (...) порезч, доприноси, таксе и друге дажбине“. Чиаеница je да y доба доминације лланирања y привреди принцип легалитета доживљава извесно помрачење, па ипак рекло би ce да слоган „La liberté du peuple est toute dans l’impôt“ није изгубило ништа ни данас од своје снаге и убедљивости. Зато, имајући y виду да ce чл. 70 Преднацрта не односи непосредно на установу пореза, да je y традицији да ce y уставу предвиди његов законски значај и, најзад, да je од не малог психолошко-политичког интереса, који je кроз векове брањен, да то буду представници народа који ће y крајњој инстанци решавати о дажбинама мислимо да клаузули о легалитету пореза треба наћи место y самом Уставу федерације, y тексту чл. 68. 6. У чл. 68 садржане су обе компоненте социјално-политичког принципа опорезивавза: ошптост и равномерност. Начело општости сасвим јасно произилази из речи „сваки грађанин дужан je (...)“. Шта je међутим са странцима који уживају економску заштиту y нашој земљи? (У италијанском Уставу стоји: „Сви су дужни...“ односно „Tutti sono tenuti...“). IP даље, не би сувишно било негде јасније навести да су на друштвено корисна плаћања обавезне и радне организације, поред појединаца. Наш je утисак да je принцип равномерности езотерично формулисан: није кристално јасан. Ако чл. 68 треба да ce односи само на дажбинске обавезе, и ако пасус „под једнаким условима за све“ треба да означи прогресију y опорезивању (што je последња реч y пореским тарифама), онда изгледа да захтев за „социјалним“ опорезиваввем одатлo произилази мање јасно него из класичне формуле „сразмерно привредној снази“. Став „под једнаким условима за све“ je обележје неке егзогене категорије која стоји за себе ван пореског дужника, док je пореска способност (од које треба поћи) субјективно својство, и стога пореску обавезу спаја за самог субјекта. За нас горњн навод представл>а само пола фразе и идеје a цела би могла гласити; под једнаким условима за све ... доприносити ... сразмерно средствима ... сразмерно дохотку ... или слично. Јер мисао y целини je „једнаки: услови једнаки порези“. Аксиом једнакости пред дажбинама допуњава ce no правилу забраном сваке пореске привилегије, што ce предвиђа одредбом: да ce ослобођења и олакшице y дажбинама могу само законом утврдити. Међутим такав пропис није y Преднацрт унет. 7. У Преднацрту ce не говори ни о могућим сукобима y фискалним компетенцијама. Како су извесна права y погледу одређивања извора прихода додељена и републикама, то нису искл>учене појаве интерног дво-