Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

549

гача) тако и саучесника у ширем смислу (саизвршилаца), Решење проблема везано je за одредбе Крив. зак. ко je се односе на одговорност и кажњивост саучесника као и на општу концелцију о правној природи саучесништва која je изражена у одредбама Крив. зак. У нашем Крив. зак. усвојена je у основи концепција о акцесорној (зависној) природи саучесништва, док je супротно схватање о самосталној природи саучесништва дошло до изражаја само у неким изузетним случајевима (неуспело подстрекавање, поједини случајеви када се саучесништво појављује као самостално крив, дело). Како у оквиру теорије о акцесорној природи саучесништва (монистичка теорија) постоји више варијаната (минимална, лимитирана и екстремна акцесорност и хиперакцесорно схватање), Крив. зак. je усвојио теорију лимитиране (ограничене) акцесорности, према којој се одговорност саучесника везу je за дело ко je остварује извршилац, али само за дело схваћено у објективном смислу; што значи да. je за крив, одговорност саучесника потребно само да je извршилац остварио крив, дело a није неопходно и да je извршилац урачупл.ив и вин. При сваквом схватању правне природе саучесништва лична својства, лични односи и личне околности узимају се у обзир само оном саучеснику код кога оне постоје, па стога Крив, зак, у одредбама које се односе на одговорност и кажњивост подстрекача и помагача изричито предела да се лични односи, лична својства и личне околности услед којих закон искључује крив, одговорност, дозвољава или прописује ослобођење од казне смањење казне или повећање исте, могу да узму у обзир само оном извршиоцу, подстрекачу или помагачу код кога такви односи, својства или околности постоје (чл. 22, ст. 3, КЗ). Ако се пође од ових основних поставки Крив. зак. онда се схватакье Врх. суда изражено у наведеној пресуди не може да прихвати. Оно се не може да прихвати ни у односу на саучеснике у ужем смислу нити у односу на саизвршиоце и то из следећих разлога; Уколико су у питању саучесници у ужем- смислу, у овом случају помагачи, њихово дело се не може да квалификује нити може да им се изрекне казна по чл. 226, ст. 4, КЗ ако они нису сами постигли знатну имовинску корист или ако не стоји код њих нека друга од околности из истог става. Околност што je главки извршилац прибавио знатну имовинску корист може да се узме у обзир само њему а не и његовим саучесницима који овакву корист нису остварили. Ово несумњиво произилази из одредбе чл. 22, ст. 3, КЗ jep je околност да je „учинилац [.,.] постигао знатну имовинску корист“, предвиђена у чл. 226, ст, 4, КЗ, лична околност која дело чини квалификованим и као таква утиче на повећање казне учиниоцу, а такве околности, као што je већ речено, ако постоје само код извршиоца немају дејство у односу на саучеснике. Само оне личне околности, лична својства или лични односи који се појавл>ују као конститутивни елементи крив, дела, без којих, дакле, крив, дело не постоји, производе дејство и у односу на саучеснике ако постоје код извршиоца. Међутим, околност да je учинилац прибавио знатну имовинску корист код крив, дела недозво•љене трговине није конститутивни елеменат крив, дела без кога крив, дело