Анали Правног факултета у Београду

136

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

(средства за рад и предмета рада); (2) субјективни фактори (радна снага, њена стручност и умешност као и организација производње и промета); (3) фактори друштвене природе (целокупности односа производње) и (4) природни услови. Класификација фактора продуктивности рада Стјепана Хана je заснована на познатим Марксовим речима ~[...] производил' снагу рада одређују разне околности, између осталог, просечан ступать умешности радника, ступањ развића науке и шене технолошке примешьивости, друштвена организација процеса производите, обим и делотворност средстава за производшу и природне околности“ (Маркс: Капитал, I, ст. 8). Наведеним класификацијама другарица Ранковић чини критичке примедбе у том смислу да оне појам фактора који опредељују ниво и динамику продуктивности рада прешироко схватају. „Узимајући природне услове као иепромешьиве • —■ каже аутор а друштвено-економски систем једном створен такође као дат са свим оним особеностима коде су му иманентяе сматрамо да у факторе продуктивности рада треба убројати оно што као такво није објективно и врло дуторочно дато, већ подлеже сталним променама, под дејством организованих људских напора“ (с. 105). Усвајајући степей дејства као принцип класификације фактора продуктивности рада аутор их дели на: (1) факторе везане за технички прогрес; (2) факторе везане за друштвену поделу рада и за облике повезаности између предузећа; (3) људске факторе. Логика овога схватања лежи у истицању техничког прогреса као примарног пораста продуктивности рада, док делотворност друга два чиниоца зависи од њега и гьему je подређена. Пораст продуктивности рада je према томе најопштији представник техничког прогреса. Два су битна метода подизања друштвене продуктивности рада. Она расте или као резултат одређених структлрних померања у привреди у смислу повећања учешћа у укупној произведши оних привредних грана које су продуктивније од осталих, за што се као неопходна претпоставка јавл>а постојање вишка радне снаге у пољопривреди или другим мање продуктивним делатностима, или као резултат подизаша продуктивности рада по једном радном месту у појединим привредним гранама. У динамичким привредама какве су све социјалистичке привреде које се брзо развијају оба наведена процеса теку упоредо. Ипак, почетне фазе привредног развитка обележене су растом продуктивности рада, условљеним, пре свега, одређеним структурним померашима, трансфером радне снаге из пољопривреде у индустрију и слично. На вишем степену економске развијености привреде у целики радна снага постаје дефицитан фактор производше, структурна померања губе значај фактора пораста продуктивности рада који су имала на нижем степену развијености производшlх снага и у условима неразвијене производне структуре а. техника се јавља као снага на основу које се мора повећавати продуктивност рада у свакој појединој привредној грани и на сваком радном месту. Будући да техника постаје све пресуднији фактор пораста продуктивности рада, то органски састав производње Ц : (В + М)расте у оба одељка друштвене производње, ма да брже у првом него у другом одељку и укупна производња првог одељка расте брже од укупне производње другог одељка. Истовремено су ове структурне промене на дужи рок праћене тенденцијом пада капиталист коефицијента. У петом поглављу другарица Ранковић je разматрала креташа амортизације у зависности од темпа примене нове технике. Амортизацију je Маркс, по њеном мишљењу, посматрао не само као елемент трошкова већ je у шој гледао и допунски извор акумулације као и извор за сталну модернизацију и усавршаваше процеса производње у условима просте репродукције, тј. извор за „набављање све бољих сред става за производшу у висини постојећих фондова амортизације“ (с. 129). Са овим се аутор супротставља погрешним интерпретирашима Маркса по којима je