Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИ JA

303

класне условљености интереса). Друг Врачар заборавља да сам joui у свои уцбенику Увод у грађанско право (изданье 1952, стр. 145, али та дефиниција се понавља у одељку о субјективном праву и у свим каснијим издањима) дефинисао интерес „као свесни однос између потребе и начина (циља) њеног задовољења“. И у другим својим написима, говорећи о појму интереса наводио сам његову условљеност потребама, и то првенствено материјалним потребама (на пример, мој чланак; Својина и имовина, Анали, бр. 1/1953). А шта су нагони друго него нарочити сплет потреба условљених биолошким и физиолошким бићем човека? Према томе, интерес се не може супротставити нагонима јер управо, у крајњој линији, потиче из нагона. А што у природи нема интереса већ 'само потреба разлог je управо у томе што се тамо потребе пепосредно подмирују, те између свесног односа, између потребе и могућности њеног подмирења, не посредује, не интервенише норма. Најзад, join нешто о предмету норме. Ja сам рекао да норма, нарочито кад се узима тако уопштено као што сам je ja био узео, не регулише понашање људи него дубље друштвене односе. Но, с тим се друг Врачар не слаже и тврди, прво, да норма регулише понашање људи а мало даље да норма регулише друштвене процесе (стр. 109). Чини ми се да и ту постоји логичка грешка. Пре свега, понашање je увек спољна манифестација човека (узалуд друг Врачар каже да има „[...] психичког понашања“, нав. место, стр. 109 психички процеси, управо зато што су „унутрашши“, нису понашања; понашања могу да буду само последице, испољавања тих процеса). Затим, у друштву понашање je увек и однос. „Процес“, опет, није ништа друго него сплет односа који се развијају у одређеном правду. Но норма, на пример, регулише и појединачан однос, и то понекад не само споља видљиви него и унутрашњи (на пример, морал), или однос који се развија „кретањем“ имовина појединаца а не њиховим личним понашањем (на пример, имовинско право). Има још доста неслагања између тврдњи друга Врачара и мојих, на пример, у тврдши друга Врачара да класици марксизма нису узимали у обзир нагоне како их je Дарвин дефинисао. Разуме се, то класици нису чинили не зато што су неки либералки буржоаски теорегичари (на пр., Спенсер) и неки анархисти хтели да „примене“, потпуно неадекватно, управо због неразумевања суштине друштва, Дарвиново учење и на друштво. То нису учинили зато што ни сём Дарвин није извео никакпе импликације из својих учења у погледу друштва већ су тек Фројд и Адлер дали елементе учења у вези са нагонима који се могу применити на друштво. Но, нећу да се осврћем на све те неспоразуме. Нека их оцени сам читалац. Задржаћу се на оним местима где се друг Врачар углавном слаже са мном а то су махом она места која се односе на развој социјалистичких друштава. У вези с тим ja сам говорио о двема девијацијама, једну сам назвао бирократијом а другу нормативизмом. Друг Врачар исте те појаве назива „претераним етатизмом“, односно либертизмом, или , субјективизмом“ у нормнрашу. Резултати у оцени тих појава оу слични, иако друг Врачар