Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА

305

нам да конкретна пракса побија ту истину, иако опште кретање историжских догађаја стално је потврђује. Увиђам да многи детаљи у студији нису довољно истакнути, да неке појмове које сам навео треба шире објаснити, неке идеје које су само набачене, на пр., она о транформацији нагона за самоодржањем у својину и власт треба даље развијати. Но то се није могло учинити у овој студији јер 6и иначе „дијапазон расправе“, како каже друг Врачар, био још шири. То je било ван оквира й‘ : циља студије у којој сам управо хтео да расправим додуше неке основне али зато најопштије друштвене односе.

Андрија Гаме

ОБАВЕЗНОСТ ПРЕСУДА ДОНЕТИХ У УПРАВНИМ СПОРОВИМА

1. Нема сумње да пресуде донете у управним споровима морају бити обавезне за органе чија су решења поништена пошто би без тога сам управни бпојУТзшГТгекористан и непотребан јер би, како je добро речено, тада представљао само интелектуалну конструкцију без практичног детства (1). И поред тога, појава неизвршења пресуда донетих у управним споровима није страна ни у упоредном ни у нашем праву. 2. Пре излагања о савременом праву може се приметити да се и у нашем и у упоредном праву постелено дошло до начела о обавезности пресуда донетих у управним споровима. Прве одредбе у Србији које су биле овластиле Државни савет да врши надзор над радом попечителе прописане Уставом Србије од 10. децембра 1838. (чл. 24 и 25) као и каснији законски прописи од 1839 и 1861 (2) допринели су да се кроз праксу Државног савета решавањем по жалбама постелено развијају први основи управног спора у Србији. Уставом Србије од 29, јуна 1869. управни спор je и формално уведен (чл. 90, т. 2) a детаљна правила прописана Законом о пословном реду у Држ. савегу од 5. октобра 1870. Међутим, тај првобитни управни спор, иако je представљао корак напред у борби за поштовагье начела законитости jep je начелно подвргавао управу праву, није био ефикасан јер по поменутом Закону о пословном реду у Држ. савету решења Савета нису била обавезна за министре. У случајевима кад се нису слагали са решењем Савета министри су имали право да се против овог решења обрате Министарском савету. Пошто Мин. савет није имао право да ништи решења Држ. савета, он je одлагао извршење ових решења са којима није био сагласан док Народна скупштина не протумачи закон (чл. 48). Како тумачења нису одмах тражена то ни решења Држ. савета стварно нису била обавезна за министре. Тек по Уставу од 1888. решегьа Држ. савета донета у управним споровима обавезна су за министре (чл, 144, т. 6). Међутим, и ова изричита

(1) М. Waline: Droit administratif, Paris, Sirey, 1957. p. 232, No. 396. (2) Устројеније Совјета Књажевства Србског од 27. IV 1839. (чл.. 12, тач а) Зборник закона и уредаба, I; Закон; о Државном совјету од 17. VIII 1861, Зборник, XIV као и Закон о пословном реду у Државном савету од 5. X 1870 (Зборник XXIII).