Анали Правног факултета у Београду

312

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

тив новог управног акта претходно каристити редовно правно средство у управном поступку. Поред тога, проф. Иванчевић je у овом случају и против примене чл. 28 јер нема места примени „кратжог поступка поништавања управног акта“ пошто чл. 28 „предвиђа само поништење акта, а то протурјечи идеји опора пуне јурисдикције“ који предвиђа чл. 6,4. С обзиром на начело о обавезности пресуда врховних судова које уједно обезбеђује тужиоцу у управном спору и „стварно реализовање његових права и интереса“ проф. Иванчевић je мишљења да je поступай по тужби из чл. 64 уведен „ у циљу да прекине могућност бесконачног парничења“ и да стога „има и својих особитости, за разлику од нормалних спорова о законитости“ (15). Аргументима проф. Иванчевић могло би се још додати да по садаппьем чл. 65 Закона о управним споровима као и чл. 73 Преднацрта ако надлежни орган после поништаја управног акта не донесе одмах a најдаље у року од 30 дана, одкосно месец дана по Преднацрту, управни акт у извршењу пресуде, странка може под одређеним условима захтевати од врховног суда да донесе нови управни акт који ће у свему заменити управни акт надлежног органа. Према томе, зашто би при ћутању администрадије по чл. 65 Закона о управним споровима односно чл. 73 Преднацрта био дозвољен посебан поступак а не би био дозвољен посебан поступай по чл. 64 Закона о управним споровима односно чл. 72 Преднацрта који такође прописују посебна правила о поштовању обавезности пресуда врховних судова. Пресуда донета у управном спору свакако има характер пресуђене ствари, па je то нарочито истакнуто и у садаппьем Закону о управним споровима као и у Преднацрту јер посебно издвојена глава закона носи наслов „Обавезност и извршење одлука суда“. Ван сваке сумње je да се у редовном управно-судском поступку тужба може подносити против коначног управног акта али Закон о управним споровима (чл. 6) као и Преднацрт (чл. 13) прописују да може бити изузетака односно да се тужба може поднети и против управног акта донетог у првом степену ако против тог акта по закону нема места жалби. Ако би се и за овај поновљени управни спор у истој управној ствари после пресуде већ донете у управном спору поново морао водити цео редован поступак код управног органа, с тим да се тужба за покретање управног спора може поднети тек по доношењу решеньа по жалби јасно je да се поступак одуговлачи на штету странке. Стога би ваљало разликовати редован управни спор од поновљеног управног спора у истој управној ствари који би се ради обезбеђења ефикасније правилне примене закона и у ошптем интересу као и на корист странке морао решавати по скраћеном поступку. Према томе, уколико, по пресуди у извршењу пресуде решење доноси првостепени орган против тог новог р&шеаа. изузетно у~ эвом случају не би било места жалби у управном поступку већ би странка ради убрзања поступка - да одмах Могло би се бранити и мишљење да би и даље ваљало бранити гледеппте да се пре тужбе, уколико je управни акт донео

(15) Др. В. Иванчевић Др. М. Ивчић Др. А. Лалић: Закон о управним споровима са коментаром и судском праксом. Загреб. ..Народне новине“. 1958 г с. 275 293.