Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

ПОБИЈАЊЕ СУДСКОГ ПОРАВНАЊА У ПРАКСИ ВРХОВНИХ СУДОВА

1. После доношења Закона о парничиом поступку од 1955, прайса наших врховних судова у питагьу побијања судског поравнања није имала увек исти став. О том питашу објављено je у Збирци судских одлука неколико решења и једна пресуда. Врховни суд HP БиХ je својим решењем Гж 113/58, од 25. марта 1958, стао на становиште да се против поравнања, закл>ученог пред судом, не може поднети предлог за понављање поступка. Тужба којом се оспорава ваљаност судског поравнања не може се одбацити као да je ствар већ правоснажно пресуђена. Из образложења ове одлуке објављен je следећи текст:

,-Иако судско поравнање по Закону о парничном поступку има дејство као и правоснажна судска одлука, због чега je суд, у смислу чл. 312 истог закона, дужан да у току целог поступка по службеној дужности пази да ли се води парншда о предмету о коме je раније било закљ учено судско поравнање, и ако то утврди да тужбу одбаци, из тога не следи и то да се судско поравнање не може побијати тужбом него само предлогом за понављање поступка, како то првостепени суд налази. Пре свега, треба рећи да предмет тужбеног захтева конкретне тужбе није истоветан са предметом захтева раније тужитељичине тужбе по којој je закључено поравнање. Конкретном тужбом тужителаица тражи поништење закљученог судског поравнања, док je ранијом тужбом тражила признаке права власништва и предају у посед непокретности. Према томе, већ због тога овде нема места примени прописа чл. 312 Закона о парничном поступку. Поред тога, према пропису чл. 381 закона, по предлогу странке може се дозволити понављање поступка који je завршен само одлуком суда против које je иначе у законском року доззољен и редован правки лек, а судско поравнање није судска одлука него уговор странака закључен пред судом, због чега се оно и не може побијати редовним ггравним леком, па нема места ни примени институције понављања поступка као ванредног правног лека, већ се као уговор може побијати тужбом под условима које предвиђају правила материјалног грађанског права“. (3бирка одлука, књ. 111, св. 2, одл. бр. 88).

Исти став заузео je и Врховни суд Аутономне покрајине Војводине у свом решењу Гж 375/60. од 26. маја 1961. У образложењу тог решења, поред осталог, каже се:

„Међу парничним странкама je неспорыо да je тужилац у парници Г. 521/56 на расгграви од 18. децембра 1957 пред првостепеним судом са туженим склопио поравнање да му овај тужени исплати износ од 25.000 динара до 31. јануара 1958 на име потпуног измирења тужиоца у овом свору. „Овај суд сматра правилним правно схватање дрвостепеног суда да се, у смислу чл. 381 Закона о парничном поступку, не може тражиттг