Анали Правног факултета у Београду

основано узети да су странке хтеле да арбитражу подвргну југословенскрм праву. Иако би за закон арбитраже било меродавяо југословенско право, то не значи да би се и на способное! странака за заюьучиваае арбитражное уговора применило јутословенско право. Арбитража у ствари ту способност и ни je ценила по јутословенском праву. Из одлуке се закључује да се имало у виду италијнско право. У ствари мислило се између осталог и на чл. 2384 и 2298 Йтал. грађ. зак. Са друге странвЈ требало би одвојити способност странке за закључивање арбитражног уговора од овлашћења која су дата од пословно и правно способно странке неком за закључивање арбитражних уговора. Да ли и ова овлашћења треба цепити по lex patriae или по праву закона арбитраже? Уколико би се усвојило ово последње, становиште тужиоца би се могло прихватити. При томе би се морало узети да су се странке одрекле ових ограничена уговарањем страног права које таква ограничена не познаје. Да ли je ово одрицање могуће за туженог по италијанском праву и да ли би арбитражна одлука која би била заснована на том одрицању дозвољеном по јут'ословенском праву била противна италијанском међународном јавном поретку? Ако се узме у обзир да je италијанска судска пракса дозволила слично одрицагье за чл. 1341 Итал. грађ. зак. узимајући ово као диспозитивно правило (11), не види се зашто се не би могло прихватити да je могуће и одрицање и од чл. 2298 и 2384 Итал. грађ. зак. Треба напоменути да италијанска судска пракса друкчије гледа на послове који задиру у међународну трговину а тиме и у међународно право. Поред тога ратификацијом женевских споразума под који би потпала и одлука СТА, дерогиране су неке одредбе интерног права. Посебно je питање конвалидације писмене форме. Италијанско право прихвата за ваљаност форме правило locus regit actum. Како je уговор закључен у Југоспавији, а за закон арбитраже je меродавно југословенско право, дакле и за садржај арбитражног уговора, то би се конвалидација форме имала да цени по југословенском праву. Како арбитражни производи материјалноправна дејства и као такав припада приватном праву, за конвалидацију форме би била довољна писма туженог од 11. IX и 15. XI 1961. Кад се овом дода и то да je опорни уговор између странака извршен, што значи да се тужени послужио спорним уговором а тиме и компромисорном клаузулом ко ja je садржана у том уговору и поводом тога написао и поменута писма, могло би се узети да je и писмена форма конвалидирана (12). Јутословенско право не тражи да потписи буду стављени „заједнички“ већ je довољно да компромисорна клаузула произилази и из узајамне коресподенције. Да ли поред свега овог поменута одлука арбитраже противречи самој себи? Ако се узме да није испуњена писмена форма, онда не постоји између странака ни арбитражни уговор. Ако он не постоји, онда није заснован

(11) Тако италијанека судска пракса и одредбе чл. 797, тач. 7, 808, 809, 624 Зак, о пари. пост, сматра диспозитивним одредбама. (12) Видети Ж. Шмалдељ: Форма уговора и начело поштеаа и савјесности у промету, „Наша законитост“, бр. 11—12, 1963, с. 481.

327

СУДСКА ПРАКСА