Анали Правног факултета у Београду

НАЧЕЛО ЛЕГАЛИТЕТА И ЧЛ. 4, СТ. 2, КЗ

173

да je законодавац при одређивању и прописивању кривичних дела до те мере промашио да и у оним случајевима када су та кривична дела извршена са свим обележјима која им je он дао у закону, нису кривична дела, што je и стварно и правно неприхватл>иво. 111. Новација КЗ из 1959, уместо да отклони недостатке у овим решењима, још више их je компликовала увођењем даљег, јошједног начина Ј г блажавања казне новом одредбом у чл. 44, ст. 2, а посебно установом судске опомене уместо казне чл. 50а и чл. 506 КЗ. По себи, нова одредба у чл. 44 ст. 2, у сгвари проширује овлашћења суда за ублажавање казне прописана у чл. 43 за у њој наведене случајеве. Логично и систематски узето, овој одредби je било место у овом пропису, редакцијски као став 2, чл. 43 а никако у чл. 44 који садржи институт овлашћења за ослобођење од казне. Ово и зато што она доводи до својих крајњих конзеквенција институт овлашћења суда эа ублажавање казне како je дат у чл. 43, тач. 1 и 2. Посебно њој није било места у чл. 44 већ и зато што закон предвиђа ослобођење од казне и у другим случајевима а не само у оном пропису, па како je несумњиво да она важи и за ове случајеве, и то говори против њене редакције на овом месту. Истина, у чл. 43 реч je о начинима ублажавања казне по нахођењу суда али и поред тога ова одредба овако дефинисана и везана само за случајеве који су посебно предвиђени законом могла би доћи као чл, 43 став 2, а да при том ни она ни остале одредбе чл. 43, ст. 1, ништа не изгубе. Ово и зато што je суд по њој овлашћен да врши ублажавање казне без обзира на ограничења којима je везан у чл. 43, ст. 1. У противном, срећније би решење било да je самостално редигована, репимо као чл. 43а. У суштини, за случајеве за које важи и који су многобројни, њен je значај y погледу даљег ублажавања казне несумњиво велики. То се види и по томе што њена примена може довести до тога да се уместо казне строгой затвора или затвора у најмањем могућем трајању, може изреаи новчана казна па и она у најмањем. могућем износу по закону (3.000 дин по чл. 37) која je казна неоумњиво блага, па ипак постоји могућност ньеног даљег ублажења jep се и место ове казне под законским условима може изрећи су дека ополена. Другим речима ублажавање по овој одредби може довести скоро до истих последица као и само ослобођавање од казне, пошто и код изрицања судске опомене стоји дело и кривац али се у погледу санкције задовољава решењем о судској опомени која није казна нити ce учинилац коме je изречена сматра да je кажњен, сем што се према гьему могу изрећи мере безбедности. Из оваквих њених конзеквенција с правом се може извести закључак да она, ма и прикривено и посредно. доводи до сужавања могућности а и разлога како за примену одредаба о ослобођавању од казне тако и одредбе чл. 4, ст. 2. То показује и „распон“ који je био пре новеле КЗ између најнижих граница ублажавања и ослобођења од казне; у једном случазу од затвора од три дана односно строгог затвора у трајању од године дана, а у другом од три месеца затвора односно новчане казне која се изриче место затвора и која већ стога не може никад бити у најмањем