Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

469

њивање Председника остаје основни разлог њеног увођења, у пракси се може пратити и тенденција сарадње и поделе функција. За дуго времена то he још бити у ствари делегирање функција Председника, понекад и сасвим ограничено, нарочито у ситуацији националне и политичке подељености али у сваком стабилнијем друштвено-политичком поретку нема препрека да дође и до растерећивања Председника од већег броја послова без опасности од ограничена функције Председника.

Др.

Вида Чок

ПОСТУПАК ЗА ПРУЖАЊЕ ЗАШТИТЕ ПРОГОЊЕНИМ СТРАНЦИМА

- Упоредноправни приказ I. ■ — Право на заштиту? Велики број држава изражава у својим уставима спремност да помогне прогоњеним људским бићима (1). Остављајући овога пута по страни да ли оне тако испуњавају своје бар хуманитарне међународне обавезе, занимљиво je позабавити ce значајем које такве уставне одредбе имају за странца. То би ce, изгледа, најбоље могло учинити упоређивањем поступака за „остварење“ обећане заштите у некима од тих држава. Истовремено се пружа прилика да ce задовоље пеки други интереси. Пракса пружања азила и пријема избеглица као и избегличко питање уопште од Другог светског рата наовамо не престаје да има крупан колитички, социјални и правый значај. За нас су у овом тренутку туђа искуства нарочито занимл>ива јер у току усаглашавања у Уставом СФРЈ, југословенско законодавство о кретању, боравку и положају страница треба да добије подробније прописе о азилу и избеглиштву. Иако сви ови устави садрже услове под којима се странцу даје уточиште, иако чак по многими од њих прогоњени странци „уживају право азила“, у великој већини држава ко je су такве уставе донеле, странци немају субъективно право на заштиту. Као и што се могло очекивати од неодређеног и уопштеног речника уставных одредаба према којима „право азила“ уживају странци прогоњени због борбе за „слободу“, „праведну ствар“, „одбрану мира“, „демократију“, итд., поменуте одредбе се махом

(1) То су устави Албаније (1950, чл. 40), Вугарске (1947, чл. 84), Централноафричке Републике (1959, Увод), Чада (1959, Увод), ЧССР (1960, чл. 33), Дахомеја (1959, Увод), Франдуске (1958, Увод), Габона (1959, Увод), Горње Болте (1959, Увод), Гватемале (1956, чл. 43), Гвинеје (1958, чл. 46), Хаитија (1957, чл. 36), Италије (1947, чл. 10), HP Кине (1954, чл. 99), Костарике (1949, чл. 31), Кубе (1959, чл. 31), Мадагаскара (1959, Увод), Мађарске (1949, чл. 58), Малија (1959, Увод), Монголије (1940, чл. 101), СР Немачке (1949, чл. 16), Никарагуе (1950, чл. 54), Обале Слоноваче (1959, Увод), Пољске (1952, чл. 75), Румуниј е (1952, чл. 89), СФРЈ (1963, чл. 65), СССР (1936, чл. 129), Салвадора (1950, чл. 153), Сенегала (1959, Увод), Сомалије (1960, чл. 19), Венецуеле (1947, чл. 33) и ДР Вијетнама (1960, чл. 37). Не значи, међутим, да само ове државе пружају уточиште странцима. То се најбоље види из законских одредаба о начину за његово пружање које имају државе у чијим се уставима заштита одбеглих странаца не помише (Данска, Финска, Холандија, Норвешка, Швајцарска, Шведска и др.).