Анали Правног факултета у Београду

REBUS SIC STANTIBUS У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ

391

je очигледно да проблем ревизије не може бити мимоиђен ни овога пута. Као компромисно решенье усвојен je чл. 14 Повел>е на снову кога се овлашКује Генерална скупштина да може 'препоручити „мере у циљу мирног изглађивања сваке ситуације, без обзира на њено порекло, за коју сматра да би могла бити од штете по опште благостање или пореметити пријатељске односе међу нацијама, подразумевајући ту и ситуације које настану услед повреда оних одредаба Повеље које излажу цшьеве и начела Уједигьених нација.“ Иницијатор и аутор овог компромисног решења, амерички делегат сенатор Ванденберг, образлажући овај члан истакао je да се Генерална скушптена неће бавити уговорима per se већ поравнањем услова који могу угрозити мир и добре односе међу народима. Имајући у виду опште благостање може се догодити, додао je говорник, да Генерална скупштина препоручи „поштовање уговора пре него ревизију. Реченица мирно поравнање ма које ситуације, без обзира на гьено порекло, не може бити тумачена тако да предмет ревизије уговора буде забрањен Скупштини. Ако уговори доведу до ситуације за коју Скупштина сматра да угрожава опште благостање или пријатељске односе међу народима, она може чинити препоруке у погледу ревизије“ (26). Имајући у виду злоупотребе правила rrebus sic stantibus у прошлости, посебно околност да су Осовинске силе у периоду између два светска рата користиле чл. 19 Пакта Друштва народа као основ својих територијалних захтева, творци Повеље, руковођени жељом да се избегну чести захтеви за ревизијом уговора, нису expresis verbis поменули у Повељи промену околности као правки основ за ревизију уговора нити ревизију уопште али нису ни порицали правило као такво. То потврђује и досадаппьа пракса Уједињених нација. Када je египатска влада јула 1947 изнела пред Савет безбедности свој спор са Великом Британијом по питавьу важности уговора о савезу од 1936, британски делегат стао je на становиште да се цео проблем своди на ревизију уговора на основу промењених околности (27). Генерални секретар УН позвао се 1950 на правило rebus sic stantibus да би доказао престанак важности уговора о мањинама, закљученим после Првог светског рата. Тим поводом Генерални секретар je у свои извештају истакао: „да су се општи политички услови међународног света и специјални услови држава променили тако радикално да je примена rebus sic stantibus могућа“ (28). Нормативни характер rebus sic stantibus признаје и Комисија за међународно право Уједињених нација али, да би се избегли евентуални неспоразуми, посебно да би ce подвукао објективни характер правила, Комисија je одбацила уобичајену терминологију rebus sic stantibus и определила се за израз „суштинске промене околности“. У чл. 44 нацрта уговорног кодекса, усвојеног од стране Комисије на 18 заседању, одржаном од 6 маја до 12 јула 1963, констатује се да битне промене околности „која се догодиле

(25) Doc. 2, G/7, (21). (26) Doc. 748/11 /2/39.

(27) Sec. Council, Offic. Rec., No. 70, 175, 176 meetings, pp, 1771—1779 (28) E/CN, 4/367, 7 avril 1950, pp. 36—38.