Анали Правног факултета у Београду

REBUS SIC STANTIBUS У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ

395

одбацила овај став; уговори са роком трајања од 5, 10, или 20 година могу такође бити погођени „суштинском променом околности“, нарочито у савременим условима катаклизмичких појава. Има писаца који заступају став да при оцени и примени правила треба водити рачуна о различитим типовима уговора; легислативни уговори били би по овом схватавьу исюьучени од дејства промењених околности, док на тзв. контрактуалне уговоре правило промењених околности не само да je примењиво него и нужно. Ове примедбе немогуће je без резерве прихватит У начелу „суштиска промена околности“ представља објективно правно правило, један од начина за ревизију или окончање уговора. И ту je немогуће повлачити разлику с обзиром да међународно право, како je то констатовано већ раније, садржи једнообразна правила која регулишу процес закључења и престанка уговора без обзира на њихову садржину. Сем тога веома je тешко повући оштру граничну линију између легислативних и контрактуалних уговора jep се често елементи једних и других преплићу. Међутим, ипак не треба изгубити из вида да питанье ревизије вишестраних уговора који садрже апстрактна правна правила у целини, посебно на основу променьених околности, јесте веома сложено услед промена политичке карте света тако да се често догађа да оригиналне уговорне стране нису у потпуности истоветне са странама које су позване да изврше ревизију. Ти проблеми обично се решавају на међународним конференцијама којима се ставља y задатак ревизија одређених правила и у новије време те конференције сазивају ее под окриљем међународних организација. Када ce y једном конкретном случају стекну услови за примену правила промењених околности, поставља ce питање којим путем остварити захтев једне стране. Уколико друга страна да свој пристанак, као што je био случај престанка уговора од 2 новембра 1907 закљученог између Немачке, Велике Британије и Француске који je споразумно окончан 1924 на основу промењених околности, тешкоћа нема. Али ако се догоди да сауговарач одбије захтев за ревизију, поставља ce питање како и ко да реши спор. Недостатак обавезног судства на међународном плану даје овом проблему нарочиту тежину. У прошлости нису били ретки случајеви да су се спорови ове врсте завршавали ратом. Повеља није до краја решила овај. проблем. Као што je раније напоменуто, Генералној скупштини дато je право на основу чл. 14 Повеље да у склопу мера којима je циљ мирно „изглађивање“ ситуације које би могле пореметити пријатељске односе или штетити општем благостању препоручи евентуално и ревизију уговора. Циљ дакле „мера“ у које би улазиле и препоруке за ревизију je „изглађивање“ ситуација. Садржина и значај овог термина у доктрини je споран. Поједини теоретичари сматрају да je то један правки и истовремено политички процес, друти да je у питању само политички процес. Имајући у виду управо те тешкоће поједини делегата на конференицији УН у Сан Франциску 1945 предлагали су да се уместо речи „изглађивање“ употреби реч „решавање“ jep je она јасније. Међутим, преовладало je схватање да реч „изглађивање“ боље одговара намени; „решаванье“ укључује у себи нешто коначно док „изглађивање“ пружа могућност доношења решења претходне при-