Анали Правног факултета у Београду

САВРЕМЕНО ПРИВРЕДНО КРИВИЧНО ПРАВО

403

прецизнијег одређивања појма ове гране кривичног права и њеног обима и садржаја (22) тако да ce настојања у том смислу углавном крећу у оквирима општих дефиниција. Тако према једном мишљењу, усвојеном од стране француског Касационог суда, привредно кривично право обухвата веома, широку облает казненог права у области целокупног привредног живота обухватајући, поред регулисања у свим подручјима нацйоналне привреде, још и облает радних односа, социјално осигурање, државне приходе, финансије, царине и др. У том смислу оно се дефинише као скуп казнених одредаба које регулишу производњу, расподелу и потроппьу добара и коришћење услуга (23). Према једној другој дефиницији, коју je Курт Линдеман (Kurt Lindemann) дао још 1932, привредно кривично право je „скуп казнених закона чији je предмет заштита привреде у целини или грана или функционално важних институција привреде уопште“ (24). На VI међународном конгресу за кривично право у Риму 1953, холандски професор П. Вриј (Р. Vriij) у генералном реферату о теми Le droit pénal social-économique не даје дефиницију привредног кривичног права већ се ограничава само на дефиниције „социјално-економског права“ као „скупа прописа којима се изражава управљање привредом од стране државе“ (25). Према даљем излагању у реферату произилази да je социјално-економско казнено право она грана права која поштовању ових прописа даје казненоправну заштиту. Г. Мирабиле (G. Mirabile) у своме реферату на истом Конгресу износи да се „под специјално-економским казненим правом подразумева скуп прописа чије je поштовање наметнуто под гфетњом казне и који служе да заштите друштвену привреду у њена три израза произведши, расподели и промету добара“ (26), док je према X. Дросту оно „скуп норми које морају да обезбеде привреду у њеној делокупности, независно од цшьева економске политике “ (27). Б. Златарић у своме реферату на V међународном конгресу за упоредно право у Брислу 1958 дефинише привредно кривично право као „скуп законских прописа који предвиђају као кажњива понашаша човека или правних лица којима je утрожена или повређена економска политика државе“ (28), а Оансеа (Ј. Oansea) на истом конгресу као „скуп законских или уредбених прописа који имају за циљ да непосредно заштите општи

(22) тако, на пример Е. Schmidt (Das neue Westdeutsche Wirtschaftsrecht, Tübingen, 1950), и Th. Mommsen (Moderne Wirtschaftsdelikte, Lübeck, 1954), не дају одређене дефиниције привредног кривичног права као и неки другие аутори који су обрађивали ову проблематику, нашта указу) е и М. Ансел у већ цитираном реферату.

(23) Одлука опште седнице француског Касационог суда од 1 августа 1949, Sirey, 1950. I. 132 (цитирано према I. Constant; ор. cit. р. 6).

(24) К. Lindemann: Gibt es ein eigenes Wirtschaftsstrafrecht?, Schriften des Instituts für Wirtschaftsrecht an der Universität Jena, Nr. 12, 1932 (цитирано према E. Schmidt: op. cit., S. 17).

(25) P, Vriij; op. cit., p. 29. Исто мшшьегье овај аутор изражава и у свом раду Le droit sanctlonnateur de la réglementation soclal-économlque („Revue de science criminelle et de droit pénal comparé“, No. 3/1955, p. 409 seq.).

(26) G. Mirabile: op. cit., p. 1015.

(27) H. Drost: op. cit., p. 374.

(28) Б. Златарић: Les sanctions en matière de droit pénal économique, (Rapports nationaux yougoslaves au V Congrès international de droit comparé), изд. Института за упоредно право у Београду, 1958, с. 97.