Анали Правног факултета у Београду

426

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ложно самога себе није платно дуг. Оштрина овог прописа на први поглед управо изненађује. Оно што није дозвољено против пресумптивног роба, дозвољено je против слободног заложеног човјека. Објашњење се може наћи очито у томе што у случају спора око роба није ријеч о личности роба ни о неким хуманитарним обзирима према чьему већ о обзирима према другом робовласнику који има можда јача права од оног тко одводи a који има исти друштвени ранг. Обратно, слободни заложени човјек спада међу сиромашније грађане и према њему се законодавац безобзирно односи те га немилосрдно сили на испуњавање уговорних обавеза, дозвол>авајући чак без икаквог судског поступка стављање таквог инсолвентног грађанина у кућни затвор вјеровника. Успоређујући гортинско право у погледу заштите посједа и власништва над робом с атенским правом и с правним одредбама у Платоновим законима примјетит ћемо да je самопомоћ у гортинском праву дозвољена у много мањој мјери него ли у споменута два правна система. Из Лисијена говора 23, пр. Панклеона, 9—12 те из (Дем.), пр. Неере, 59 сазнајемо да je у Атени пресумптивни власник могао особу, за коју тврди да je његов роб, без даљњега ухватити и покушати je одвести те да je трећа особа afairoümenos, a ssertor могла нудећи три јамца отети наводног роба у слободу након чега тек почшье тећи парнида'. Слични поступак предвиђа и Платон у Законима (11, 914 с, г). Дакле, по атичком законодавству и по Платону постоји слиједећи редослијед правних радњи: a) одвођење, б) отимање у слободу, в) парница. По гортинском праву начелно се предвиђа да поступак започиње пред суцем без претходног одвођења и отимања у слободу (осим, дакако, када Слободан човјек сам себе заложи и на вријеме не плати). Чини се несумньивим да je атички поступак архаичнији. Не смије нас заварати огромна супериорност Атене у античном свијету у погледу филозофије и умјетности. У погледу развитка правних институција Атена показује додуше у неким појединостима супериорност над другим полисима као на пр. у забрани дуговног ропства али у многим аспектима дјелује зачуђујуће архаички. Овамо убрајамо на пр. подређени положај жена, те управо описани поступак заштите посједа и власништва над робом. 3. Нарочито лијепо се јасноћа правних појмова у гортинском праву види и у дистинкцији између посједовне заштите и заштите власништва. Строго поеједовна заштита предвиђена je у I 2—13: „А ако одводи, нека судац осуди (katadikasâto) ради слободног човјека на 10 статера, ради роба на 5 статера зато што je одводио и нека пресуди пустити унутар три дана. А ако не пусти, нека осуди ради слободног човјека на статер, а ради роба на драхму за сваки дан, док не пусти. А о времену нека судац одлучи заклевши се. А ако пориче да je одводио, нека судац заклевши се одлучи, ако не искаже свједок“. Већ je Цителман (5) утврдио да тужба статуирана у I I—l3 иде на поврат изгубљеног посједа (der Streit über den Besitz: eine Klage wegen ei-

5) Op. cit., p. 79 seq.