Анали Правног факултета у Београду

ЗАШТИТА ПРАВА РОБОВЛАСНИКА У ГОРТИНСКОМ ПРАВУ

427

genmächtiger Besitzentziehung) и на глобу, а да I 14 —34 нормира поступай око утврђивања права (der Streit über das Recht). I 14 —34 гласи; „А ако се парниче један да je Слободан други да je роб, јачи су они који искажу да je Слободан. А ако се парниче око роба тврдећи сваки да je његов ако свједок искаже нека досуди у складу с исказом свједока, а ако искажу у прилог обојици или ниједном, нека судац заклевши се одлучи. А ако буде побијеђен посједник {[ h]o ékon), слободног човјека треба пустити унутар 5 дана, а роба предати у руке. А ако не пусти односно не преда, нека досуди за слободног човјека 50 статера за сваки дан док не пусти, а за роба 10 статера и драхму за сваки дан, док не преда у руке“. Дакле, као што je то Цителман утврдио, прва тужба je посесорна а друга петиторна. Слично као и у Риму у легисакционом поступку, обје стране су у исто вријеме и тужител» и тужени. Код petitorium-а, за разлику од possessorium- а, не постоји condemmatio већ само pronuntiatio. Коначно све по Цителману, како je katadïkâzein технички израз за „на новац осудили“, роб ипак може да остане у власти оног тко je извршио протуправно одвођење и ради тога био осуђен, уколико je овај спреман да током прве године плати троструку вриједност роба, а након тога још једноструку вриједност; „nach dieser Auslegung haben wir auch für den Gortyner Prozess im Effect ebense wie für den römischen, das Princip der Geldcondemmation“. Obo je извео Цителман из I 35 —38: „А ако осуди (е dé ка katadikâksei) судац, током године нека истјера троструко или мање али више не. А о времену нека судац заклевши се одлучи“. Сматрамо, да су напријед наведена Цителманова извођења тачна. Jeдино бисмо их проширили и надопунили у том правцу што нам се чини да посебна посесорна парница у пракси тако рећи није ни постојала већ су се possessorium и petitorium' спајали у једну парницу. Не чини нам се вјероватним тумачење напријед цитираних одредаба, по којем би након протуправног насилног одвођења, посесорне тужбе и поврата одведеног роба особа, која je изгубила спор, морала подићи нову тужбу на утврђење да je спорни роб н>ено власништво. Напротив, чини нам се вјероватнијим и не противи се тексту Законика да су се питање посједа и питање власништва рјешавали у истој парници. У тој парници судац je најприје (L 11 —13) рјешавао претходно питање, тј. да ли je тужени уопће извршио акт одвођења. Уколико постоје свједоци, судац je везан за њихов исказ. Уколико нема свједока (или, очито, уколико више свједока даје протусловно исказе, yen. I 20 —21) судац заклевши се рјешава ово претходно питање по свом слободном судачком увјерењу. Ако je, дакле, судац утврдио да се ради о случају одвођења, онда (I 2 —6) он наређује да се особа, која je до одвођења живјела као слободни грађанин пусти на слободу, а роба да се врати досадашњем посједнику и то све у року од 3 дана, те да тужени већ