Анали Правног факултета у Београду

Потпуности ради наводимо још и слиједеће норме; Посредник који je изгубио спор а роб му je побјегао у храм и тамо затражио уточиште, треба да ту чињеницу на прописани начин пријави побједнику у спору јер у противном случају пада под удар већ описаних глоба: „А ако се роб утекне у храм, побијеђени у парници нека позвавши два свј едока одрасла и слободно покаже код храма где ce je утекао, и то или сам или други за-њега; а ако не позове или не покаже, нека плати како je прописано. А ако га не преда током године, нека једноструку цијену додатно плати“ (I 39 —47). Ако роб умре за вријеме парнице, посједник који je изгубио спор плаћа једноструку вриједност роба: „А ако умре за вријеме парнице, нека плати једнструку цијену“ (I 48 —50). Ако je врховник магистрат (космос) извршио чин одвођења, не може се против њега повести парница све док му не истече вријеме службованьа: “А ако космос одводи или на космосов налог други, нека води парницу, кад отступи и ако буде побијеђен, треба да плати од дана кад je одводио, и то како je прописано“ (I 51—54). Коначно, у Законику постоји још једна одредба која се тиче спорова допунским прописима: ântropon [hjos k’âgei prà dikas aei epidéketai. Ta одредба je прилично нејасна. Бихелер (Bücheier) je преводи: „Einen Menschen, wer ihn wegführt vor dem Rechtsstreit nehme man immer an sich“, те признаје да му je нејасна. У коментару Цителман додаје да je та одредба можда значила, да у случају одвођења прије парнице одведеног може сватко увијек узети, што би значило да je постојала забрана прихваћати одбјегле робове. Колер) —Цибарт преводе овако: „Einen Menschen, der jemanden vor der ricnterlichen Entscheidung wegfürht, soll man immer anhalten“, те уз то стављају знак питања. Нама се чини да je та одредба у вези с I, 45 и дал>е, и да je треба овако превести: „Човјека, којег би водио прије парнице, може (противник) увијек преузети“ и овако тумачити: док у случају губитка парнице посједник може, након што прође једна година, задржати роба те роб постаје његово власништво, тиме што посједник плаћа једноструку вриједност роба и осим тога глобу до висине троструке вриједности роба, дотле у случају одвођења прије парнице посједника тај рок од 1 године дана не штити, тако да одредба о плаћању глобе у висини од 1 драхме дневно нема никаквог ограниченна већ глоба тече тако дуго, док посједник не врати роба. 4. Ако сада покушамо да на темел>у свега напри јед реченог сагледамо основне принципе гортинског права што регулирају парнични поступал који се примењује у споровима о власништву над робовима односно у споровима о утврђивању да ли je појединац Слободан грађанин или роб, онда примјећујемо прије свега да ти спорови имају прејудицијелни характер. Те спорове не карактеризира постојање странака с противним интересима, од којих једна има улогу тужитеља а друга туженог, већ се у спору настоји утврдити чињеница да je нетко роб, чињеница да je нетко Слободан, чињеница да одређени роб потпада под власт једне слободне особе а не друге. Ова важи без даљњег за спорове који се појављују у погледу утврђивања да ли je нетко тко живи као слободни грађанин заправо роб. Из текста Законика произлази да се нормалан и правилан пут којим се особа која живи као Слободан грађанин доводи у ропско стање састоји у томе

429

ЗАШТИТА ПРАВА РОБОВЛАСНИКА У ГОРТИНСКОМ ПРАВУ