Анали Правног факултета у Београду

430

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

што се заинтересирани грађанин обраћа магистрату да овај утврди чињеницу да je спорни човјек роб. Заинтересирани грађанин обраћајући ce магистрату не зна тко ће му бити противник (не зна ко ће се прихватити улоге assertora in libertaten), па дрема томе и не може свој захтјев формулирати друкчије него: „Тврдим да je тај и тај мој роб“. Напротив, уколико нетко'жели да ослободи ропског стања особу ко ja живи као роб треће особе, онда формулација захтјева начелно може да буде двојака, найме, assertor би могао свој захтијев формулирати или против посједника роба („Тај и тај je дужан да пусти на слободу тог и тог, којег држи у ропству“) или тако да тражи да магистрат утврди ту чшьеницу („Тврдим да je тај и тај који живи као роб тог и тог Слободан грађанин“). За Гортину je вјероватно да je и овај захтијев био формулиран на прејудицијелни начин, тј. вјероватно се и овдје ради о тужби на утврђење. Ово изводимо из Законика I, 23 и даље. Судац je вјеројатно само утврдио да je спорни човјек слободни грађанин па je дужност посједника да се тој пресуди покори и да га пусти на слободу у року од 5 дана јер ће судад иначе против њега изрећи новчану глобу од 50 статера, као и додатну глобу од 1 статера за сваки даљни дан задржавања у власти. Осим тога вјеројатно je и форма виндикациј е in servitutem дјеловала контаминозно и на форму виндикације in libertatem. Такођер и парница о власништву над робом коју воде двије особе има прејудицијелну форму. Код ове парнице није найме важно тко je од двојице претендената у посједу спорног роба. Оба претендента стављена су у потпуно равноправии положај. Обадвојица тврде исто: „Тврдим да je тај и тај роб мој“, а судац пресуђује у корист оне парничне странке у чији прилог искаже свједок односно, ако има више протусловних исказа свједока или уопће нема свједока, судац доноси одлуку по слободном увјерењу, након што ce je заклео. Сличност с атичком диадикацијом и с римским легисакционим поступком несумњива je и на њој не треба инсистирати. Гортински Законик нормира виндикације in libertatem и in servituterr и c једне стране и спор о власништву над робом с друге стране на истом мјесту и то практички истим формама. А ипак се ради о двјема сасвим различитим институцијама које имају дијаметрално различит извор. Vindicatio in servitutem односно in libertatem je статусни спор. Код тога спора je главно питање да ли je спорни човјек Слободан или роб а тек као посљедица тог питана долази до тога да се једној парничној странци евентуално признаје власништво над спорним човјеком. С друге стране, спор о власништву над робом, vindicatio servi, начелно се уопће не разликује од било којег другог спора о власништву над било којом ствари. Можемо, према томе, са сигурношћу тврдити да су се у Гортини сви спорови око власништва водили на прејудицијални начин, статуиран у I, 16 —23 те да je атичка диадикасија имала свој пандан у гортинском праву.

Др-

Лујо МаргетиК