Анали Правног факултета у Београду

РИЗИК И ТРОШКОВИ код дистандионе купопродајд

431

RÉSUMÉ La vindicatio in libertatem dans le droit de Gortyne En analysant les règles de droit de Gortyne qui concernent la sauvegarde de la possession et de la propriété d’esclaves, l’auteur considère que le droit de Gortyne autorise l’auto-défense dans une mesure moindre que dans le droit attique ou dans les „Lois“ de Platon. Tandis que, selon le droit attique et les „Lois“ de Platon le propriétaire d’esclaves pouvait s’en saisir même avant le procès, et l’adversaire, s’il voulait le liberér devait offrir trois garants, après quoi le procès pouvait avoir lieu à Gortyne le propriétaire était en principe obligé à faire valoir son droit par la voie d’un procès dans le cas ou quelqu’un s’opposait à ses tentatives de „mettre la main“ sur l’esclave qui se dérobait de son pouvoir. Le droit de Gortyne distingue le possessorium du petitorium et règle séparemment ces deux modes de procédure, mais il est clair que dans la vie quotidienne ces deux questions étaient traitées ensemble dans un seul procès. Dans ce procès le juge décidait par une sentence préliminaire de la possession de l’esclave en question. Ni la partie demanderesse ni son adversaire n’étaient présents mais, comme dans la diadikasia attique et la legisactio romaine, les parties soutenaient des assertions contraires. („Je soutiens que tel et tei esc mon esclave“).

ПЕЛАЗ РИЗИКА И ТРОШКОВА У СЛУЧАЈУ ДИСТАНЦИОНЕ КУПОПРОДАЈЕ

Појам ризика, трошкова и дистанционе купопродаје. Кад нека ствар пропадне ли дође до њеног делимичног оштећења услед дејства природног догађаја, штетне последице сноси онај ко je власник те ствари. To je сасвим разумљиво јер онај.ко има користи треба да сноси и штетне последице поводом ствари које се налазе у његовој својини. Питање се поставља тек у оном моменту када се својина преноси путем уговора са једног лица на друго јер тада имамо сукоб два сопственика: пређашњег (преносиоца) и будућег (стицаоца). Расправљање овог питања разматра се у правној науци под именом теорија ризика. Ово питање je најчешће расправљано y случају купопродајног уговора. Суштина теорије ризика састоји ce y овом: уколико ствар пропадне за време док ризик лежи на продавцу овај he бити дужан да испоручи нову ствар ако je реч о ствари одређеног по роду ( généra non p ereunt), уколико je реч о индивидуално одређеној ствари неће морати да испоручи другу ствар али зато неће моћи да захтева исплату цене. Уколико je тај ризик прешао на купца, тада he купац сносити штетне последице пропасти ствари и при том бити дужан да исплати цену. Наравно, у оба случаја има места расправљању теорије ризика само уколико je ствар пропала без кривице једне или друге стране, дакле услед случаја више силе (1). Щ--‘ :

ХХримедба уреднитатва. Овал рад саопштен те на Општем семинару из привредног права на 111 стушьу студија у шк. год. 1963/64.

(1) У теорији je спорно да ли постоје два вида пропасти ствари без кривице странака vis maior и Casus fortuitus или само један.