Анали Правног факултета у Београду

432

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Уз питање прелаза ризика тесно je повезано и питање прелаза трошкова који се појављују нарочито код дистанционих послова куповине и продаје. Ти трошкови су бројни и разноврсни: трошкови допремања робе до- утоварне станице или луке, трошкови складиштења, трошкови утовара и истовара, трошкови превоза и осигурања робе, контроле робе, таксе, пристојбе, увозне и извозне царине итд. Поставља се питање како ће се определити терет сношења ових трошкова? У начелу продавец сноси све трошкове до момента прелаза ризика на купца. То значи да са преласком ризика прелази и терет плаћања трошкова. Међутим, то није увек случај могуће je да се момент преласка трошкова не поклапа са моментом прелаза ризика ( CIF клаузула). Питање прелаза ризика посебно je интересантно у тзв. дистанционим купопродајама. За разлику од купопродаје у месту (cash and carry market) код дистанционе купопродаје (а као таква се сматра свака међумесна и међудржавна купопродаја) ситуација се компликује. Пошто je потребно да се обави превоз, то je роба за то време изван непосредног надзора странака. С друге стране највећи број ризика погађа робу управо у време транспорта, нарочито при поморском превозу. Мада je данас поморски превоз много сигурнији него што je био раније, ипак су удеси на мору још увек бројни (хаварије, пожари, судари). Прелаз ризика у грађанском праву (историјски и упоредноправни преглед). У римском праву закључени уговор о купопродаји производи само облигационо правка дејства. Продавац има обавезу да у међувремену од закључења до извршења уговора ствар чува као bonus pater jamïlias и да je са свим плодовима преда купцу. Међутим, иако продавац одговара и за најмању непажњу (у Јустинијановом праву и за culpa in custodiendo ) ипак се одговорност не протеже и на случајну пропаст ствари: њу сноси купац. То je било изражено чувеним правилом Periculum est emptoris perjecta emptione (2). Оваква солуција логично произилази из схватања примитивног друштва у коме се два потраживања независно рађају из две стипулације и где једна на другу немају никаквог утицаја. Обавезе нису међусобно условл>ене. Отуда уколико je ствар пропала услед случаја дејства више силе, купац je обавезан да плати цену jep га на то обавезује магична моћ речи spondeo. Тек са продирањем идеје о Ъопа fides обавезе постају узајамно зависне. Сада би било нормално да престанком једне престаје и друга обавеза. Уместо тога купац сноси ризик (додуше и користи) за случајну пропаст ствари иако није њен сопственик. Канонско право успоставл>а логичне последице правила о синалагматичности облигација. Уколико странка није у стању да изврши своју обавезу из разлога који су ван ње саме и друга странка се ослабађа своје обавезе. Савремени гфавни системи преузимају опште правило о међузависности обавеза тако да су предаја ствари и плаћање цене међусобно условл>ени. Ова међузависност je нарочито изражена у уговору о размени,

(2) „Perfecta emptione periculum ad emptorem respiciet“ (Паулус Д. x. t. 8). Много je дискутовано питање порекла овог правила а нарочито да ли je оно било познато у класичном праву или je уведено у Јустинијановом праву.