Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

179

жаја двоструки интереси његовог аутора: лични (морални, идеални) и имовински, материјални интереси. Први проистичу из личноправних (моралних) а други из имовинскоправних овлашћења умних стваралаца. Латинска концепција признаје „моралном праву“ нарочито преимућство над имовинскоправним овлашћењима аутора (2). На личнопразним овлашћењима заснива ce, између осталог, однос ауторства, однос духовног очинства (droit à la paternité) између дела и његовог творца. Тако су још пре ревизије Бернске конвенције у Риму, национални закони једног броја земаља потврдили „морално право“ као интегрални елеменат ауторског права (3). Уопште узев, главна одлика латинске концепциј е састоји се у томе што она правки основ личном (моралном) праву аутора поставља у самим прописима законодавства о ауторском праву (на пример, чл. 6 француског, чл, 20 —22 италијанског и чл. 26 ri 27 нашег Закона о ауторском праву). Имајући у виду потребу да се кроз интелектуално дело обезбеди заштита ауторове личности, земље континенталног система истину првенство „моралног права' 1 над имовинскоправним овлашћењима аутора, Кроз створено дело долази до изражаја личност аутора. Стога се првенствено води рачуна о заштити његових „моралних права”. С друге стране, на интелектуалном делу признају се аутору имовинскоправна овлашћења. Према томе, савремена доктрина истакла je приоритет личноправних (моралних) атрибупија аутора над његовим имовинскоправним овлашћењима. Доследно томе, треба нагласити да се са признаньем заштите имовинскоправних интереса интелектуалних стваралаца извор и оправдание ауторском праву тражио у Нзиховом „моралном праву”. Из тога проистиче да у личном (моралном) праву аутора лежи корен и основна гарантија ньегових имовинских (материјалних) права, тј. да je „морално право” продрло у законодавство као последкца економског искоришћавања ауторских дела од стране њихових твораца (4). На заштиту ауторског права у ствари мислило се од оног тренутка кад je оно било изражено у виду имовинскоправних овлашћења. Тако се са појавом економских интереса аутора осетила потреба за њиховом заштитом. При испитивању порекла и извора ове заштите, оправдакье ауторског права тражено je у личноправним (моралним) овлашћењима аутора. Аутор ће боже пласирати своје дело и лакше остваривати економске користи које оно треба да му донесе, ако није доведен у питавье вьегов углед као ствараоца и ако његова стваралачка личност буде поштеђена од повреда које јој наносе непозвана лица, уносећи измене у вьегово дело. Доктрина истине да су, у односу на имовинска (економска) права аутора, лична (морална) права поново добила ону вредност коју су имала кроз историју (5). У истицању приоритетног значаја личног (моралног) права нарочито место заузимају романске земље, у првом реду Француска и Италија (отуда латинска, француска кондепција). Како наводи Франсон (Françon) (6), Фран-

(2) Henri Desbols: La propriété littéraire et artistique, Paris, 1953. p. 55. (3) Piola Caselli; op. cit, p. 32. (4) Dr. Saporta: Des prérogatives de l’auteur connues sous le nom de »Droit moral«, »Bulletin de l’Association Littéraire et Artistique«, Nr, 2 1948 —1.950, p. 204 seq. (5) Ibidem. (6) André Prançon; La propriété littéraire et artistique en Grande Brétagne et aux Etats-Unis, Paris, 1955, p. 179.