Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

209

Али како заједничка имовина није исто што и сусвојина, то се ово правило не може да примени ни по аналогији, ма да је један суд ыашао оправдање за постојање законског права прече куповине непокретности у корист сувласника у овим правилима (16). Наша судска пракса неједнако je поступала по признавању законског права прече куповине земљишта у грађанској својини сувласника. Судови у СР Словенији и СР Хрватској ыису признавали ово право сувласницима руководећи се правилима Аустријског општег грађанског законика ко ja нису садржавала таква правила. Исто je то било и са судовима у АП Bojводини (17). Судови у СР Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији и Србији признавали су законско право прече куповине земљишта сувласницима (18) руководећи се правним правилима старих грађанских законика. Врховни суд Југославије у напред наведеном делу одлуке заузео je негативен став према признавашу законског права прече куповине земљишта сувласницима и дао за тај свој став убедљиве разлоге. • 5. Ми се не бисмо у свему сложили са тим ставом. Изгледа нам да бксмо старо правно правило о законском праву прече куповине земљишта у корист сувласника могли да и данас задржимо, али из других разлога од оних који су руководили некадашњег законодавца да га донесе, и да га примени и данас независно од тога щто није изричито прописан нашим позитивыим прописима. Стога не бисмо могли да се сложимо са разлозима изнетим у недавно донетој одлуци Врховног суда СР Босне и Херцеговине: „По члану 4 Закона о неважности прописа донетих пре 6. априла 1941 нравна правила се могу примешивали само тамо где не постоје позитивни прописи. Позитивни прописи о праву прече куповине већ постоје и то у закону о етажној својини, закону о шумама, закону о искоришћавашу по/ьопривредног земљишта итд. у којима су тачно предвиђени случајеви права прече куповине. Стога, нема места примени правног правила ни признавању поменутог института у неким другим случајевима који нису предвиђени позитивним прописима“ (Гж. 61/64 од 15. 5. 1964. Билтен Врх. суда БиХ за период од 1. јануара до 1. јуна 1964, с. 12).

(16) „Према правним начелима прихваћеним од стране судова након ослобођења сувласник некретнине има прече право куповине приликом продаје дела другог сувласника. Ово се правно начело стално примењује и има своје о правд aine у томе, да се по могућности укину сувласнички односи који могу довести до спорова између сувласника. Ово je правно начело донекле истакнуто и у чл. 9 Закона о имовинским односима брачних другова и жалбени суд сматра да се исто има примегьивати приликом сваке продаје сувласниковог дела, а не само приликом извршне продаје.“ (Дитирано према др. Лазару Рогуљићу: Право прече куповине, Гласник АПВ, 1956, бр. 10, с. 2). (17) Ma да je било нижих судова који су се повели за пракеом судова па подручју уже србије в. др. Лазар Рогул>ић: ibidem. (18) „Захтев je основан уколико истине да институт, пречег права куповине у корист идеалног сувласника непокретности није у супротыости са тековинама народноослободилачке борбе, јер постоји економски интерес, ако није у питаньу шпекулакија да идеални део, за случај продаје, радије припадне другом идеалном сувласнику, него трећем лицу и јер обавеза продавца идеалног дела да га понуди сувласнику, объективно не представља за гьега никакво ограничена права располагања пошто и онако земл>у отуђује и добија цену коју би добио и од трећег лица“. (Решење Врховног суда HP Србије з 191/52 од 27. VI 1952 Збирка одлука врховних судова, 1954, с. 138—139); в. решење Врховног суда HP БиХ Гж 162/56 од 13 VII 1956 Збирка судских одлука, кљ. I, св. 2, одл. бр. 338.