Анали Правног факултета у Београду

226

АНЛЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

закона тражње, мора се поћи од друштва, као оквира у којима људи живе и привређују, ка појединцима, а не од појединца ка друштву како закон изводи Маршал. Најзад, мора ce истаћи да се размере тражње у друштвеним оквирима ни под којим условима не могу извести из потрошгье. Уколико се има у виду систем друштвене привреде у целини, укупност произведених добара одређује не саму опште границе понуде већ и укупну масу доходака (под претпоставком непостојана акумулације), а самим тим (уз претпоставку непостојаша штедне) и укупну друштвену тражњу. Из свих ових разлога И. Лаврач сматра да се Маршалов закон тражње не може прихватити у својству општег закона тражне, иако се у појединачним процесима на парцијалним тржиштима он може емпиријски утврдити. Маршалов закон тражне може се отуда до извесне мере применити само на изоловано тржиште, у чему по његовом мишљењу треба и тражити Маршалов допринос развоју грађанске економске теорије. За дефинисане општег закона тражне, међутим, неопходно je поћи од производње. На крају, када je реч о тражни и цени, И. Лаврач сматра да се између Марксове и Маршалове анализе може установите извесна паралела. Наиме, он сматра да између Маршалове праве нормалне цене и Марксове цене производње, квантитативно посматраних, нема разлике. И једна и друга укључују у себе просечне трошкове производив и просечан профит на предујмљени капитал. Разлика између њих настаје онда када се одное ових категорија према ценама као појавном облику посматра у различитим временским периодима. Уколико се нихов однос посматра на дуг рок и у границами уравнотеженог статичког система, мора се доћи до закључка да релативне вредности роба одређују услови који владају у производњи. Уколико се пак напусти претпоставка равнотеже и посматра изоловано тржиште на коме je дошло до неравнотеже између понуде и тражне, примерно место добијају фактори који делују на тржишту. На тај начин, сматра Лаврач, Маршал у суштини „долази до истог закључка до којег су дошли и класици и Маркс: нормалну цену одређују услови производив, а тржишну цену ман>е-више случајне околности које се изражавају кроз понуду и тражњу у датом моменту, постојеће количина робе и тражньа за њом.” По неговој оцени опшги закључак Маршалове анализе може се формулисати на следећи начин: „Што je краћи период који посматрамо утолико je значајнија улога тражне у формирању цене, а што je дужи период, што више производња има времена да се прилагоди друштвеној потреби, утолико: je значајнији утицај услова производње.” Оквири приказа не омогућавају нам да се упуштамо у детаљнија разматрања Маршалових ставова, нити у оцене тих ставова од стране И. Лаврача. Оно што je у сваком случају извесно јесте да ова студија разматра извесна питана ко ja у марксистичкој економској науци не само да нису решена, већ до недавно нису скоро ни била разматрана. Проблеми критерија за дефинисане политике цена у социјалистичкој привреди и данае представљају једно од најсложенијих питана економске теорије. Теорије субјективне вредности и маргиналних величина очигледно нису у стану да успоставе реалну везу између субјективних и објективних, индивидуалних и друштвених, граничних и друштвено просечних категорија, jep je у нима нихов однос поставлен на главу. Отуда прихватане таквог приступа проблемима привредног живота никада није ни узимано у обзир. Међутим, иако исправност Марксовог методолошког приступа никада није долазила у сумну, jep je потврђују реални друштвени процеси, проблем утврђивана међучланова у низу који почине вредношћу (ценом производив) и завршава се тржишном ценом ни у марксистичкој економској науци до данас није решен. Да би се од вредности као категорије која у управно-теженом статичном систёму представља „нормалану” цену дошло до тржишне цене као неног појавног облика у анализу се мора увести читав низ фактора који су на нивоу вредности били занемарени као секундарни или небитни. С обзиром на то да je у грађанској теорији цена анализиран утицај неких од тих