Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

246

façon, une espèce de communauté, une union qui a pour résultat une série de droits et d’obligationa. Chaque associé peut utiliser l’eau que le »kolo« puise et verse de la façon déterminée par le contrat ou établie par la coutume. C’est la règle fondamentale. Le droit d’irrigation ne dépend pas strictement du terrain possédé par l’associé. Chaque associé peut aliéner ce droit ensemble avec le terrain et il peut même céder une partie de ce droit même sans le terrain correspondant. Dans ce cas, il peut aliéner seulement le surplus d’eau à irriguer, donc cette partie qui reste en trop à l’associé après qu’il eut irrigué ses terrains.

О НЕКИМ СОЦИОЛОШКИМ ВИДОВИМА ДРУШТВЕНОГ САМОУПРАВЉАЊА*

Кад говорим о социолошким видовима самоуправљања, онда није у питању језичка грешка, која je иначе доста честа, него je тачно изражено оно што хоћу да кажем, тј. хоћу да говорим управо о социолошким видовима самоуправљања, оним, дакле, који произилазе ‘из цроучавања самоуправљања с гледишта социологије, а не о његовим друштвеним (социјалним) видовима. Чини ми се потребним да се о овим видовима говори, узимајући при том реч социолошки у њеном најужем смислу, управо зато што ми изгледа да се често под називом социолошког расправљања о самоуправљању расправља о нечем што нема везе са социологијом или, бар, нема тесна везе. Разуме се, далеко смо од тога да можемо рећи како имамо једну социологију самоуправљања, ма и у најнеразвијенијем виду. Она тек треба да се створи и у дравцу тог стварања једва да су учињени и први кораци. Да би се, пак, до ње дошло, нужно je расправити нека у правом смислу речи основна социолошка питања самоуправљања. Овде ће се покренути само три таква питања: социолошка природа самоуправљања, самоуправљачка јединица и обим или садржина самоуправљања. I. Кад кажем да ћу говорили о социопошкој природи или суштини самоуправљања, онда под тим подразумевай покушај одређивања места самоуправљања у друштвеној целини схваћеној као скуп свих друштвених појава, тј. одређивања његове везе с најближим му основним друштвеним појавама. При том није реч о конкреггно-историјском, односно генетичком разматрању појаве самоуправљања, него о њеном појмовном, тј. систематском разматрашу дакле, управо о утврђиваау аеног места, не у развоју друштва, него у слици друштва, у систему друштвених појава. Ово треба имати на уму да би се избегле непотребне забуне. Дакле, у коју врсту друштвених појава спада самоуправљање и у оквир којих појава je оно уоквирено? Одговор на ово питагье, наравне,

зависи пре свега од тога какав се став заузима према разврставању и, у

* Реферат на саветовању Југословенског удружења за социологију о друштвеном самоуправљању, одржан фебруара 1965. у Сплиту.