Анали Правног факултета у Београду

254

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

рецимо, за привредне организације. Према томе, треба оставити традиционалан непосреднодемократски орган наставног особља за сва питања која он треба да решава, а уз то створити један заједнички орган са студентима (и, евентуално, службеницима) за решавање питања функционисања оног процеса који њих повезује, као и посебан орган ове последње скупине и друштва. Разуме се да овако сложен систем самоуправљања, тј. постојање већег броја самоуправљачких мањих скупина у оквиру једне већа, на први поглед застрашује својом сложеношћу велики број скупина и њихових органа прети да сасвим успори решавање послова, ко je je често хитно. Ta опасност несумњиво постоји y извесној мери и о њој треба водити рачуна, па, сходно томе, и упрошћавати облик самоуправљања. Али, дубље гледано, ова се опасност радикално решава једино тачном поделом надлежкости. А надлежност се може одредити на тачан начин опет једино подробним социолошким испитивањем процеса који везује поједине људе у одређена скупине дајући,. у начелу, управљање одговарајућим процесом односној скупини коју он ствара. Тиме пралазим на питање обима самоуправљања Beh je поменуто да друштво не мора дати право самоуправљања свакој скупини, и то je сасвим јасно, као што, такође, не мора свакој самоуправљачкој скупини дати потпуно право самоуправљања, тј. да она у пуној мери управља односним процесом. Један исти друштвени процес по правилу интересује више скупина - како ону непосредну, коју он ствара, тако и друге, које непосредно тангира, jep je на један или други начин за њих значајан. У ове друге скупине особито спадају шире скупине у које односна скупина, створена датим процесом, улази као ужа скупина, jep je с члановима шире скупине повезана неким другим процесом. Поделу надлежности, одн. ограничение самоуправљања односних скупина, треба извести тако да буду најпотпуније могуће заштићени друштвени интереси. Разуме се да je ову формулу лако изрећи, али je далеко теже прецизно одредити шта она значи, тј. шта су то друштвени интереси. Овде, наравно, не могу да улазим у то питање нити одређујући појам друштвеног, личног и посебног интереса нити разматрајући њихов сукоб и његово решение. Xohy да напоменем само две основне и просте ствари. Прво, друштвени интерес може бити и лични или посебни интерес, који je у датом сукобу интереса и у датој ситуацији важнији за друштво од тзв. општег друштвеног одн., просто, друштвеног интереса. На пример, већа зарада радника у једном предузећу, што je њихов лични и посебни интерес, може у датим околностима бити друштвени интерес. Друго, друштвени интерес није апстрактан интерес апстрактног друштва, независног од аегових чланова и њехових интереса, тј. од личних и посебних интереса. Друштвени интерес je збир или синтеза, ако je могућа, свих личних и посебних интереса његових чланова, а ако то није могуће, онда његове већине. У питању су увек конкретни људи које треба видети иза онога што се зове друштво. Одавде излази да ће у одређеним случајевима управо друштвени интерес захтевати да се право самоуправљања дате скупине што више прошири, одн. да се оствари у пуној мери, као и обрнуто. У сваком случају, самоуправљање треба увек проширити до оне границе на којој оно