Анали Правног факултета у Београду

ПРЕОБРАЖАЈ ИМОВИНЕ У САВРЕМЕНОМ ГРАЂАНСКОМ ПРАВУ

259

2. Ако покушамо да дефинишемо имовину, опет наилазимо на тешкоће. Та тешкоћа се јавља већ у дефиницији класичног, најраширенијег појма имовине. Према тој дефиницији имовина je скуп права и обавеза која припадају једноме лицу. Права, и то апсолутна, као и потраживања из облигационих права чине активу имовине а обавезе из облигационих права чине пасиву. Та подела на активу и пасиву има ту слабост што удвостручује извесне делове имовине. На пример у системима земаља у којима предаја или упис у земљишне књиге преноси својину, (а то je већина земаља европског континента), продана ствар се двапут појављује као актива а само једанпут као пасива. Она je актива у имовини купца као потраживање из уговора о куповини и продаји, и у имовини продавца je такође актива као својина (јер до предаје ствари и преноса у јавним юьигама он je власник); но у1 имовини продавца такође je истовремено и пасива као обавеза из истог тог уговора. Овај несклад можемо избећи ако имовину схватимо као један уошптени облигациони однос, јер тада у активу рачунамо само скуп облигационоправних потраживања, а у пасиву скуп обавеза. У том случају апсолутна права бисмо посматрали као предмете тих права и обавеза. Исто тако можемо избећи овај несклад ако активу и пасиву схватимо не као правки него као рачунско-вредносни појам који ћемо преместити у имовинску масу: у новчани израз збира економских вредности на које се односе права и обавезе у имовини. Споменули смо имовинску масу као нешто различито од имовине. Та разлика заиста постоји и она има, као што ћемо касније видети, не само теоријски него и практичан знача ј. Имовина je скуп права и обавеза а имовинска маса je скуп ствари и других имовинских вредности као и интереса који се могу новчано изразити, на које се права и обавезе у имовини односе. Наиме, нису тачне дефиниције које та два елемента мешају. Тако, на пример, по дефиницији француског писца Планиола (Planiol) имовину чине „права процењива у новцу“ (1); или аустријског писца Еренцвајга (Ehrenzweig) који у свом стандардном уџбенику грађанског права тврди да „процегьива права су имовинска права“ (2). Наиме, субъективно право не може бити процењиво у новцу. Субъективно право je однос овлашћења и обавеза, однос међу људима у друштву и оно je по својој садржини, према врсти и санкцији овлашћења и обавеза исто без обзира на који се предмет пли интерес односи. Својина по својој нормативној садржини je иста, без обзира да ли се односи на аутомобил или табак хартије. ■— Ипак, предмет на који се право или обавеза односи одређује својство тога права или обавезе. Наиме, у имовину улазе само она права и обавезе чији се предмет може изразити новцем, који се могу свести на новац. Другим речима само они предмети који су у промету, који се могу преносити са једног субјекта на други. Или, да се изразимо економском термине логи ј ом, само оне ствари и економске вредности које су роба. Стога лична и породична права, административна и уставна права, права кроз које се изражава државни суверенитет, итд. нису имовинска права, она не улазе у имовину. Из тога разло-

(1) Planlol — Ripert: Traité élémentaire de droit civil, 1937, T. 1., p. 723.

(2) Krainz— Pfatf—Ehrenzweig: System des allg. österreichishen Privatrechts, 1926, Bd, 1/1, s. 124.