Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ ГОДИНА XIII Јул-Децембар Бр. 3-4

НАРОДНОПРАВНИ ОБИЧАЈИ О НАТАПАЊУ ЗЕМАЉА УЗ РЕКУ ТРЕБИШЊИЦУ И ЊЕНЕ ПРИТОКЕ

Назив. Народ у Требињу употребљава за ову радњу назив натае а не наводнавање како je то иначе уобичајено у извесним нашим : , , : евима па ы у стручној шьижевности и законодавствуС 1 ). Стога je и овде у потребљен назив натапање уместо наводњавање. Изгледа да у овом случае/ назив натапање боље одговара са језичке стране него назив наводња, ње. У народу се каже да киша натапа а на наводњава земљу. Уосталом, ' -т у своме Ријечнику наводи реч „натапати” а не наводи реч „наводУ његово време вероватно да се ова последња реч није ни упо.ре љавала. Богишић у Општем имовинском законику за Црну Гору употребљава за ову радњу „натапање“ (чл. 122 135). Сретен ВукосављевиЬ у својој расправи, Сеоске уредбе о водами, употребл>ава и једну другу 'lер je и једна и друга у новије врема добила право грађанства у нашем ■ ичу. -Историјат. У народу ових крајева постоји предање да се земљиште уз реку Требигшьицу и вьене притоке натапало од давнина, да се то чинило ак за време владавине Римльана и Византинаца. Народ и дан данас за ноге старе јазове на Требишњици тврди да су их некад давно Грци полигли и назива их грчким јазовима. Једно je свакако тачно да се ту натапање обављало од старина и да су. се давно уобличила правила о томе у /ародним правним обичајима. Правки обичаји о томе постојали су још пре ског освајања овог краја. Турска je признавала широку примену обичајног права (адет) посвуда па и у нашим крајевима. То са види из посебких и општих турских закона где je дошло до изражаја основно начело да обичај има моћ закона. И у законима који су важили за поједине наше крајеве помињу се често - полноправии обичаји (адети), као рударски (саски) обичаји, занатско■овачки (еснафски) обичаји, сточарски (влашки) обичаји, верски (милетj). обичаји. Поред тога има помена и о правним обичајима који се.односе âa натапање ц употребу воде (хаки ширб, хаки шефе). На основу законских и других правних споменика може се закльучити да су се питања о натапашу могла расправљати по месним обичајима и од стране избраних судова. То старо правно правило унето je и у турско закондавство XIX зека. Заиста у Турском земљишном законику из 1858, чл. 124 и 128, стоји. у. е се поштовати обичаји и уређаји о натапању који постоје од давнина.

(1) Основни закон о водама од 15 марта 1965, чл. 9 и чл. 89 употребљава реч аводњавање“.