Анали Правног факултета у Београду

ОБИЧАЈИ О НАТАПАЊУ ЗЕМАЉА УЗ РЕКУ ТРЕБИШЊИДУ

239

По правним обичајима на снази у Требињу вода за натапање у начелу није строго везана за одређено земљиште. Сваки деоничар може отуђити онај део свога права на воду који му претиче по натапању његова земљишта. Дакле, не може се отуђити сва него само „претек воде“. Народ у овом крају вели да je вода у реци „свачија“ али она постаје „нечија“ чим се колом или на други качин избаци из речног корита. Власници кола или неке друге направе постају тада и сувласници тако извађене вода и могу њоме располагати, употребити je на првом месту за натапагье свога землишта, а претек воде могу продати, поклош-Iти и у закуп дати; И у српоком средњовековном праву било je усвојено начело да je вода за натапање посебно својинско право којим се могло располагати. То се види из хрисовуље манастира Св. Ћорђа у Скоплу из 1300 године где се признаке манастиру право „водоваштине“, право да уз накнаду уступа сељацима воду за натапање са манастирског јаза. Заснивање права ча натапање. Натапање се у Требињу обавља ca разних извора и из реке Требишњица и њених притока. Техника натапања са извора je једноставна. Ту не постоје нарочите направе скопчане са великим трошковима. Са извора се одводним каналима (хавузима) своди вода на подножно земљиште. Право натапања са извора признаје се у првом реду ономе на чијем земљишту вода извире, па онда онима кроз чије землиште вода протиче. Применом овог правила долази редовно до тога да вода са извора припада члановима истог братства. Но, ствар у животу често пута добија другачији изглед, признавањем могућно Сти да се може отуђити претек воде, тј. да сваки онај који има удео у води може отуђити онај део воде који му претиче по натапању његова землишта. Такви случајеви кису ретка појава. Тако долази до учествовања небратственика у праву натапања са извора којим су се у почетку служили само братственици, Такве измене наступају и наслеђивањем землишта, па у вези са тим и воде којом се оно натапа. Право катапања из реке стиче се на другачији начин него са извора. Натапање из реке скопчано je са тешкоћама и трошковима. Примењују се два начина: 1. навртањим воде са јаза, 2. издизањем воде изнад речног корита помоћу посебних направа под назйвоМ „коло”. Први начин може се применити само на местима где je речно корито плитко. Ту се направи јаз одакле се наврће вода „јажама“, главним каналима, а одатле се разводи хавузима (разводним каналима) по земљишту. Други начин се примењује на местима где je речно корито дубоко. И на таквом месту треба направити јаз (брана). Ту се при обали реке подигне кула од камена или дрвених греда на коју се ставља вретено са колом од дрвене грађе. Вода са јаза протиче испод кола и покреће га ударајући у колска пераја. У колу су направлена кутије које захватају речну воду и искрећу je у корито, а одатле се вода олуцима и каналима одводи на земльиште. Количина воде коју коло може избацитй зависи од његове величине и брзине којом се обрће или окреће. Народ каже да јако коло може избацити толико воде да се са њом може натбпити за један сат дунум земле (1000 м2).