Анали Правног факултета у Београду

300

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

штапа по важности крађе“ (4). Овај члан се без икаквих измена понавља у упутствима од 1828 и 1833. Казне за кривично дело похаре односно крађе зависиле су пре света од укупне вредности украдених ствари и од начина извршеньа кривичног дела. По правилу je изрицана телесна казна и казна протериваша из сталног места боравка у другу нахију ван Србије у специјалним случајевима. Телесна казна могла се заменити новчаном по чл. 10 поменуте уредбе од 1825 који гласи: „Кмет и заслужни човек који казн какову по тјелу заслужио 6и и рад би био новцима одкупити се, да му се за онолико штапа, колико би дужан био за кривицу своју претрпити толико гроша у касу народну узме“. Наведене казне нису особена карактеристика пресуда за ово кривично дело. Ми ћемо врло често наћи пресуде у којима се не изриче ни једна од ових ни других казни али нема пресуде за кривично дало крађе којом се не досуђује накнада штете за покрадене ствари или стоку. Ко je дужан да накнади штету, да ли увек кривац, шта бива у случају ако се лопов не пронађе или није у сташу да ствари врати тј. штету накнади, итд. видеЪемо из судских докумената овог времена. Уколико се лопов не ухвати, важи по правилу начело колективне одговорности а изузетни су спучајеви када je старешина, на чијем се терзену крађа догодила, дужан да покраденом надокнади штету а он после „нека се наплаћујв како зна“. До колективне одговорности долазило je тек онда ако село не пронађе кривда, што je била шегова обавеза, нарочито у првим годинама владе Милоша Обреновића услед још слабо и недовољно успостављене мреже органа гоњења. Међутим, има примера, и то баш око двадесетих година, када je село било дужно да одмах надокнади штету •с тим да касније само тражи кривда. У акту од 22 јуна 1820 (5) упућеном кнезу Милошу каже се: „По налогу вашем како сте на нас наложили, да у које се село трефи те се што поара, некака стаја или нешта да се украде, да оно село или онога злочинца нађе, или село да наплати па сви селски онога злочинца да траже [...]“; затим се излаже конкретан случај похаре једног трговца „што му je поврано 1600 гроша штете“ а пошто je лопов непознат, селу je оставлен рок до кога или кривда да нађе или штету да плати. Није увек ишло лако са применом оваквог начина обештећеља покраденог јер су још увек била жива схваташа да онај који претрпи какву штету нека je сам сноси или лопова гони а не да му заједница исту надокнађује. Зато се горшим актом и тражи савет од кнеза Милоша и поред поменутог општег упутства како да се поступи јер сељаци „досада кривда нису нашли, a плаћати нећеду, но говоре да дођу к вама на тужбу, говоре да je им неправедно да плате, но који je штетовао нека тражи своју поару ко му je поарао, зато господару сего старца Косту [ошьачканог тртовца В. П.] к вама шаљем па како заповедите, или да му село плати

(4) Ст. Максимовић: Суђегва у кнежевини Србији пре писажих законика из архиве пожаревачког магистрата, 1898, с. XV.

(5) ДАБ КК XXI, с. 145.