Анали Правног факултета у Београду

САМОУПРАВЉАЊЕ И КВАЛИФИКАЦИОНА СТРУКТУРА ЗАПОСЛЕНИХ

63

шизује, што по нашем мишљењу није ништа мање опасно од његовог потпуног негирања или свођења на голе форме. Y нас ce, особито у после дње време, све више учвршћује теза да je свако метанье друштва у пословање радних организација (па и у питагьа квалификационе структуре истих) ограниченье самоуправљања, кршење самоуправних права и не ретко се квалификује као етатйзам, остатак бирократизма, централизма, административно уплитање итд. То je, по нашем мишл>ењу, дубока заблуда, јер самоуправљање не представлю механички збир неколико хилюда аутомних и аутархичних радних организација, већ нужно претпоставлю њихово повезивање у јединствену целину, у систем хоризонтално и вертикално. Аосадашњи развој самоуправљања у нас јасно показује да смо више потенцирали и развијали његову хоризонталну димензију (што je имало за резултат потпуније осамостаљење радних организација, економских јединица, преношење акумулације на радне организације), док смо његовој вертикалној димензији, његовој изградњи и усавршавању преко општина и других друштвено-политичких заједница до федерације, посветили мање пажње и у теорији и у пракси. To je, по нашем мишл>ењу, један од фундаменталних проблема како социјалистичке мисли и теорије тако и конкретне праксе и изградње соЦијализма, чије решење може само да убрза развој самоуправне социјалистичке структуре и њене изградње. То ce у пуној мери односи и на проблем квалификационе структуре у теговом микро и макро аспекту. Ако у Уставу СФРЈ у чл. 9, који се односи на самоуправљање у радној организации, стоји да самоуправљање обухвата нарочито права и дужности радних л>уди да „одлучују о употреби друштвених средстава и о располагању њима и користе их економски целисходно ради постнзања највећег ecßeicra за радну организацију и друштвену заједницу” (*), поставлю се питање како друштвена заједница може ефикасно утицати на измену квалификационе структуре запосленог становништва, јер ће та измена битно допринети управо том економском и целисходном искоришћавању друштвених средстава за производњу. По нашем мишљењу, за то постоје два начина: 1) у име апстрактног поштовања самоуправних права радних организација не мешати се као друштво, препустити проблем самим радним организацијама, макар у њима, или у неким од њих, сви запослени или већина били неписмени, неквалификовани или полуквалификовани, макар да je свакоме јасно да су неке од тих радних организација управо због тога нерентабилне или послују на граници рентабилитета, што je свакако у супротности са ыапред наведеном уставном одредбом о рациоиалном и целисходном коришћењу друштвених средстава за производњу и располагању њима. Прогласити тржишни механизам за скоро једини критеријум ефикасности и рентабилности и чекати да радне организације на тај начин буду присиљене да накнадно (када своје произволе не реализују, када се залихе готове робе нагомилају, када се остварују минимални лични дохоци), мењају своју пословну политику и производну оријентацију, па према

(1) Устав СФРЈГ, IV изд., „Службени лист СФРЈ", Београд, 1965.