Анали Правног факултета у Београду

64

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

томе и квалификациону структуру; 2) друштвено дефннисање минимума кадровске профилисаности који би био у складу са захтевима модерне производње и у складу са самоуправљањем, друштвеном својином на средствима за производњу и њиховом целисходном употребом. То, по нашем мишљењу, није антисамоуправни, антиусхавни акт и поступак, како многи сматрају, већ je на линији друштвеног самоуправљања посматраног са његовог макро аспекта. Ово питање je, по нашем мишљењу, као и многа друга систематско питање, јер, као што смо напред истакли, самоуправљање има своју хоризонталну и вертикалну димензију. Као принципијелан аргумент у прилог другом начину решавања овог питања, за који се ми залажемо, наводимо следеће; друштвена својина на средствима за производњу која су дата на управл>агье радним оргапизацијама није искључиво и неограничено право радних органпзација. Напротив, из те чшьенице проистичу одређене обавезе радних организација према ужим и ширим друштвено-политичким заједнидама. Радне организације су у положају да те обавезе морају да испуне. Из ове чшьенице, међутим, нико не извлачи закључак да то представља ограничетье самоуправљања, док се сваки потез у погледу измене и побољшања негативне квалификационе структуре сматра као антисамоуправни акт, као административно мешање и ограничение самоуправних права радних организација. Може се поставити и питање који друштвени механизми у нас обезбеђују да на одговарајућа радна места дођу не само стручњаци са одговарајућом школском спремом и квалификацщом него и најспособнији међу њима. Y капитализму ризик пословања сноси сам капиталиста. Иако je он приватни власник (овде не улазимо у проблем ограничена приватне својине у капитализму), силом економских законитости и посебно услед конкурентске бсрбе, за способног и вредног стручњака наћи ће се место y капиталистичком предузећу, јер за модернију производњу, за пословни успех у конкурентској борби са другим капиталистима знање, способност и умешност представљају чпњеницу коју није потребно посебно наглашавати. Y нас ce, међутим, сматра да je ннституција конкурса довољно демократска и рационална форма, која lie уз иостојање друштвене својине на средсвима за производњу бити довољна да се тим путем оствари једна од основних уставних одредби Одел>ка 111, става 3. Основних начела Устава СФРЈ која гласи: „Рад човека je једини основ присвајања произвола друштвеног рада и основ управљања друштвеним средствима” ( : ). Шта, међутим, данас у нас значе конкурси, да ли они заиста обезбеВују оптимално спајање живог, квалификованог рада са друштвеним средствима за производњу, далеко превазилази оквире овог рада. Начелно, сигурно je да ће на дужи рок, са јачањем и даљим осамостал>ивањем радних организација и квалификациона структура бити изменена у позитивном смислу. Међутим, у питању je и темно којим се квалификациона структура мења у сшладу са реалним потребалш друш-

(2) Устав СФРЈ, Одељак 111, Основна пачела, ст. 3, нав. нзд., стр. 34.