Анали Правног факултета у Београду

ном министру. Ако министар промени своју одлуку, представник Парламента ће известити посланика којн му je доставио жалбу грайанина и даље неће ништа предузимати. Ако министар не удовољи захтеву интервенције представника Парламента, односно омбудсмана, после тога омбудсмен може свој закључак о томе евентуално поднети у посебном извештају Парламенту, који ће коначно одлучитн о даљим мерама које треба предузети ( 25 ). Иако у Велпкој Британији још није изгласан закон о установљењу омбудсмана, занимљиво je напоменути да je Парламент већ нзабрао овог посебног представника Парламента, односно омбудсмана који je предвиден у наведеном извештају Председника владе од октобра 1965. године ( м ). Из изложеног следи да посебни историјски развој британское парламентаризма није дозволио да британски омбудсман има иста овлашћења као и шведски, јер не само да британски омбудсман не врши надзор над судом, већ су и друга његова овлашћења веома сужена, што се посебно види кад се погледа у којим je све областима делатности управе искључена његова интервенција. С друге стране, као што се види, за разлику од шведског система, у коме сваки грађанин може захтевати интервенцију посебног органа Парламента, односно омбудсмана, по британском систему само члан Парламента може захтевати његову интервенцију. Цшь предлагача ове реформе je да се омогући грађанима да могу наћи заштиту и кад сматрају да им je неправилна делатност (~maladministration”) централне управе проузроковала извесну неправду а против ове.неправде нема предвиђеног правног средства. Наводи се као пример „malacdministration”, односно неправилне делатности органа дентралне управе, један случај из 1955. године. Наиме, једно земл>иште je експроприсано, али касније држава није више имала потребе за овим експроприсаним земљиштем. Бивши власник се жалио да нехма могућности да неким правним средством поврати ово своје земљиште. Међутим, како je овај грађанин уживао известан углед, то ce народни посланик његовог краја заузео у Парламенту за његов случај. Истине се да сви грађани немају можда толиког утицаја на свог посланика да се у Парламенту заузме за њихов случај. С друге стране, већ je споменуто да би по досадашњој парламентарној пракси посланик у сваком случају могао само поставити питање министру и саслушати његов одговор, који овај даје на основу изве : штаја службеника свог ресора, који се сада, како се с разлогом истине, у овом случају појављују и као „судије” и као „странка”, јер су они решавали а сад дају мишљење о својој делатности. Међутим, члан Парламента који je поставио питање нема увида у сам досије предмета који га интересује. Предложена реформа са увођењем представника Парламента, односно омбудсмана, тежи баш да ублажи слабости оваквог система, па отуда и предлаже да посебни орган у виду представника Парламента, односно омбудсман, у таквим случајевима може имати увида у све службене списе сем докумената који се односе на делатност Минхгстарског савета или одређеног комитета министара. По овом предлогу, омбудсман би могао вршнти своју предвиђену улогу заштитника грађана йтравде само

(25) Р. Baratier, op. cit., стр. 88—89.

237

ОМБУДСМАН КАО ЗАШТИТНИК ЗАКОНИТОСТИ И ПРАВА ГРАБАНА