Анали Правног факултета у Београду

лазили на новог феудалца који je доцније добио то добро ( 58 ). Ово правило феудалног права Лејзер je пренео у грађанско право позивајући се на један senatus konzultum из доба Марка Аурелија, по коме je поверилац из уговора о зајму имао законско заложно право на кућу, на чију je оправку новац добијен зајмом утрошен ( 59 ). Ово законско заложно право Лејзер третира као versio in rem и тиме образлаже оправданост примене actio de i. г. v. realis. Ову тужбу одобравају још неки писци 18. века ( 60 ), a затим je преузима Codex Theresianus ( 61 ). ЗанимЛ)Ив je један пример у коме je дата actio de i. r. v. realis и који наводи Лејзер: грађанин Витенберга, који je непријатељу платно 2.000 талира да би спасао свој град, имао je права да на основу верзије (jep je тиме спасена имовнна других) тражи од својих суграђана сразмерну накнаду ( 6 -). Овај случај могао би се решитн и применом прописа из lex Rhodia de iactu без употребе верзионе тужбе. Усвојено решење значајно je и помиње се овде због тога, што je оно вероватно један од преседана из кога je настало доцније правило из чл. 1043. ОГЗ. 6. Имајуђж у виду проширење тужбе de in rem verso на случајеве у којима верзија није настала из уговора са трећим лицем, неки писци крајем 18. века дају и нову дефиницију ове тужбе. Y дефиницији се наглашава да се она заснива на принципу правичности и да се даје само супсидијерно, када нема друге тужбе против онога од кога се захтева повраћај прибављене користи: „Eoque nomine concessa est ex aequitate actio de in rem verso omnibus iis casibus proficua, übi actio principalis adversus eum, cujus utilitas promota est, deficit, ut id consequatur actor, quod in rem alterius versum est” ( 63 ). Из ове дефиниције верзионе тужбе изостављене су све оне некадашње карактеристике ове тужбе које су je обележавале као једну од тужби adiecticiae qualitatis. Из некадашње actio de i. r. v. извучена je само верзија, корист прибављена на рачун другога, из које настаје обавеза да се за то дружи наклада или да се врати сама ствар. Овако схваћена верзиона тужба могла je заиста да преузме улогу опште тужбе из обогаћења без основа. 7. Резимирајући резултате до којих се дошло у прилагођавању тужбе de i. г. v. новим условпма у току 17. и 18. века, може се истаћи следеће. Режим ове тужбе мењао се у складу са општим развојем рецшшраног римског гфава у том периоду, за који je период перед осталог било карактеристично и настојање да се институтима римског права обухвате нови правни односи, настали на бази све сложенијих економских односа у условима процвата робно-новчане привреде. Развој тужбе de i. г. v. непосредно je везан за развој установе обогаћења без основа. Ова установи, која

(38) Strykius, Examen iuris feudalis, Wittenbergae 1715, С. XXI, De obligatione feudali quasi ex contractu.

(sfl) D. 20. 2. 1. и 20. 4. 5.

(so) Kind, нав. дело, t. 111, С. 21; Hellfeld, нав. дело, том. 111, параграф 918. (si) Cod. Ther. 111. 20 nr. 42.

(62) Leyser, нав. дело, specim. 167, med. 1.

(63) J. G. Schaumburg, Compendium iuris digestorum, Ed, 3, Jenae 1757, Comd. D. 15. 3. nap. 1.

257

ACTIO DE IN REM VERSO ОД РИМСКОЕ ПРАВА ДО АУСТРИЈСКОГ ОГЗ