Анали Правног факултета у Београду

544

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

205, 229, 225, 100. и 144. наведеног Закона о наслеђивању, јер овлашћено лице, изгледа, није у положа ј у да од обвезаног лида може да заххева преко суда принудно извршење завештања пре него што оставински суд у ванпарничном поступку прогласи изјаву последње воле оставноца и пре него што донесе посебно решење о завештању или решегье о наслеђивању у погледу тог завештања. Право једног лица на издржавање према обвезаном лицу на основи изјаве последње воле оставиоца представла лично право овлашћеног лица. То право овлашћено лице, као што je познато, не може да пренесе на обвезано лгще или које треће лице, нити то право обвезано лице иди које треће лице може да наследи од лица које има право на издржавагье према том другом лицу, зато што je право на издржавање влашћеног лица неодвојиво од његове личности (Војислав Бакић: Особине обавезе издржавања, Правни живот, бр. 9 —lo, од 1958. године), а то право на основи завештагьа одређено je у нас одредбама члаиова 91—100. наведеног Закона о наслеЬивагьу. 2. Законске одредбе о праву једног лица на издржавање према другом лицу на основи изјаве последње воде оставиоца јасне су и извесне. Међутим, у једном спору, који je Врховни суд HP Хрватске расправио својом пресудом од 1. новембра 1956. године, поставило се питање да ли je надлежни суд дужан да по захтеву овлашћеног лица одреди да му се на основи изјаве последње воле оставиоца да издржавагье за време које je прошло. Y том случају, найме, М. Д. je у изјави последње воље од 10. јануара 1943. године одредила свог сина за наследника њене заоставштине, па га je том приликом оптеретила завештагьем издржавагьа у корист њене малолетне унуке, за време до њене удаје. Ово завештање произвело je правно дејство после смрти М. Д., до које je дошло, како изгледа, 15. јула 1949; то завештање престало je да производи правно дејство, по нзјави последње воле М. Д., даном удаје њене унуке, која се, како то произлази из образложења наведене пресуде, удала 26. или 28. фебруара 1955. године. Унука М. Д. имала je у часу смрти М. Д., према подацима изе те пресуде, шеснаест година. Од 15. јула 1949. до 9. јануара 1953. године издржавала се од своје плате и коришћењем куће покојне М. Д. После тога, унука М. Д. вероватно није користила ту кућу, нити je од обвезаних лица добила штогод на име свог издржавања, па je стога И. јануара 1956. поднела суду тужбу којом je од првог туженика, сина покојне М. Д., у његовом својству наследника заоставштине и обвезаног лица, и од другог туженика, стицаоца оптерећеног дела некретнина покојне М. Д., такоВе у његовом својству обвезаног лица, захтевала исплату издржавагьа на основи завештагьа покојне М. Д., за време од 9. јануара 1953. године до дана своје удаје, по 6.000 старих динара месечно. Првостепени суд донео je о томе одлуку на коју се тужила жалила вишем суду. Врховни суд je поводом тужилине жалбе донео пресуду којом je тужилу одбио од њеног тражбеног захтева, са образложегьем да тужила нема право на тражено издржавагьа, jep joj je то право, према пзјави последње воле покојне М. Д., престало на дан њене удаје, пре него што