Анали Правног факултета у Београду

573

ПРИЛОЗИ

ство искључења умшпљаја када заиста садржи елементе стварне заблуде. Аугор истиче хипертрофију одредаба које у Преднацрту Кривичног законика од 1962. године регулшпу дејство заблуде, чак и оне њене видове изразито теоријске природе. Криминалнополитички разлог исцрпног регулисагьа ове материје јесте тежња да се празнине у области кривичног права што више сузе. Посебно je занимљива теза, која je истовремено и ауторов предлог измене Преднацрта из 1962. године, да je заблуда о оправданости дела, тј. околностима које оправдавају дело, сроднија правној него стварној заблуди о самом делу, иако je и законским текстом предвиђена као облик стварне заблуде. При разматрању самог појма заблуде аутор полази од њене законске, и теоријскн прихватљиве, поделе на стварну и правну и настоји да садржински ближе одреди појединачно сваку од њих. При томе се посебно гадваја оригиналка ауторова мисао да се у разматрању дејства правке заблуде не поставља као проблем кажњивост учинноца уопште, већ критеријуми по којима je, упркос постојања правке заблуде, могуће утврдити законом предвиГзену одговорност. Следећи доследно своју мисао кад прилази анализи појединих конкретних одредаба о заблуди, аутор највише чини замерке недовољној одређености правне заблуде, која обухвата само формалну а не и материјалну противправност, због чега се, при разматрању дејства стварне и правне заблуде, губи потребна јасност и чистота. 6. Y раду „О самовольном лечењу" аутор разматра спор који je настао због захтева лекара да о целисходности предузетих медицинских мера и њиховом изгледу на успех само они одлучују и да се њихова активност и оцена о том питању ослободе накнадног судског испитивања и контроле. Став правника да би лекар могао да предузме операцију без пристанка пацијента само онда кад би дужност претходног обавештења пацијента изазвала озбиљну опасност за живот или здравље болесника, по речима аутора, сувише je уско, jep се у медицини помињу и многи други случајеви када je изјаву пацијента немогуће тражити. Постављена алтернатива ce не креће нзмеђу потпуног упознавања пацијента, с једне стране, или никаквог претходног информисања, с друге стране, већ je реч о делимичном објашњењу, ако не саме дијагнозе, оно свакако могућег исхода и последний предузимања медицинских интервенција. Разматрањем проблема ca правног аспекта диференцира ce, y сваком случају, различити респект према личном пристанку, одн. праву самоодлучивања с једне стране, и према вредности живота и здравља с друге стране. Но, противећи се и сам захтеву лекара, аутор се пита који je то лекар чије се мишљење може сматрати меродавним, а да се истовремено не предвиди могућност у конкретном случају и другачијег става многих од њих. Отуда je, по мишљењу аутора, потпуно исправно да одлуку суда не условљава само мишљење лекара, већ и неки други објективни критеријуми. Завршавајућн разматрање овог проблема, посебно са аспекта гьеговог правног регулисања, аутор закључује да самовољне, дакле без сагласности пацијента, медицинске интервенције не представљају саме по себи никакву телесну повреду, већ да су то деликти протев слободне воље човека. Због таквог свог садржаја могу бити кажњиве једино ако се квалификују као принуда или повреда слободе одлучивања. Са позиција de lege lata оваква теоријска конпепција усвојена je и у Преднаирту КЗ од 1962. године, иако се овим не решава и проблем практичног разграничена овог кривичног дела од изузетних случајева, када je и без пристанка пацијента оправдана интервенција. То остаје проблем праксе и поред опште одредбе да се за дело неће казнити у случају да се пристанак пацијента могао да добије ј едино одлагањехм медицинске мере којом се спречава смрт или тешко оштећење тела односно здравља. 7. Разматрање проблема „Увреде колективних личности” аутор започиње хронолошким приказом различитих теоријских ставова и законских решена којима се одређује првепствено објекат овог кривичног дела.