Анали Правног факултета у Београду

117

ПРИКАЗЫ

I Књигу чини шеснаест одељака. Уводна напомена говори о савременим духовним подстицајима за ыасханак једног оваквог огледа: „Данае се све више заборавља шта се под хуманизмом првобитно подразумевало и све мање се озбиљно' пита колнко je хуманистичка политичка прайса данас уопште могућа.” Књига, дакле, „упућује управо на те историјске претпоставке наше данашње ситуације” (стр. 5). У првом поглављу даје се обрада грчке културе. Писац сматра осповним у грчкој култури повезивање хуманизма с политиком. „Цела грчка култура упућује на јединство људске и политичке врлине, цела грчка култура je један грандиозан покушај да се докаже потреба и могућност тог јединства” (стр. 13). Показује какав су огроман значај Грци придавали политици, тако да су je најзначајнији антички филозофи називали „краљевском науком” (Платон) и најважнијим делом филозофије лудских ствари, „продужењем етике” (Аристотел). Тумачи, затим, грчко схватање врлине, у коме се сјединују естетски и етички идеали. Грчка „arete” je, међутим, нешто више од онога што ми зовемо врлином. Док ова реч за савременог читаоца има превасходно морални набој, за Грке je „aret e”, по писцу, обележје „најбол>ег стања човековог”, симбол људског савршенства. Y овом поглављу дате су контуре целог дела. Писац сматра да je за расправљање о изворима хуманизма као политичког идеала неопходно упознати грчку државу и друштво, грчко епско и лирско песништво, као и грчку религају. На овај програм се не би могле ставити замерке. Али, видећемо да je пој единим областима овде поменутим врло неуједначено подарен простор. Држави и друштву старих Грка посвећена je већа пажња само у једном поглављу. Остала се баве песништвом, религијом и филозофијом. Тумачећи друштвене односе старих Грка, М. Бурић издваја два чиниоца који, по његовом мшшьену, више него друш објашњавају грчке прилике. То су, пре света, ропство „као неопходан саставни елемент друштвеног поретка”, затим „мали број, ограниченост, прегледност као основно начело заједничког живота и државне организације” (стр. 29). Ропство М. Бурић посматра кроз призму старих Грка као неминован али недостојан начин живота. Разлика између робова и слободних људи није, по томе схватању, само разлика у погледу одређености и надређености и у карактеру посла који се обавл>а. Роб je ниже биће зато што води живот који није достојан човека. Човеку који неће да води недостојан живот увек преостаје самоубиство. Али, роб то није у стању да учини. „То je оно по чему се слободан човек битно разликује од роба, који доказује да има ропску душу већ самим тим што робованье претпоставл.а смрти" (стр. 39). Овакво тумачење, иако обојено класном рационализацијом друштвених односа које je грчко песништво и филозофија, као претежно делатност луди вишег реда, морало носити, чак и ако га обележимо као аристократско и неприхватљиво, довољно je аутентично да привуче пажњу. Посебно je занимл>ив однос између слободних луди и државе. Taj однос je у основи другачији него онај између савремене државе и њених поданика. Јавни живот je слободан човек претпостављао приватном, превасходна делатност слободног човека била je политика, а више него оцем