Анали Правног факултета у Београду

пријацији, опшпшски орган надлежан за одређивање накнаде дужан je да досхави правоснажно решење са свим списима општинском суду на чијем подручју се налази експроприсана непокретност, ради одређпвања накнаде. Ако то не учини надлежни орган, ранији сопственик ce такође може обратити суду са истим захтевом (чл. 48). Чини нам се да би било много логичније предвидети да ошптикски орган управе може у управном поступку одредити износ натшаде, с тим да се странкама (корнснику експропријације и власнику) омогући да одмерену накнаду могу оспораватн покретањем редовне парнице код суда. Оваквим регулисахьем да се накнада може пред управним органом утврдити само споразумом заинтересованих странака, практично ће уоравни орган бити ретко у положају да поступак око накнаде оконча, већ ће цео гюсао пребацити на суд. Оно што највише зачуђује у овом поступку одмеравања накнаде јесте решење да, у случају кад споразум о накнади ни je постигнут између заинтересованих странака, дакле, кад постоји спор, о томе одлучује суд у ванпарничном поступку. Једна врло осетљива спорна материја одређивања накнаде решава се у ванпарничном поступку. Осећајући сву нелошчност овог решења, законодавац je предвидео и једну новину у самом ванпарничном поступку. Уместо судије појединца који ванпарничне ствари сам решава, „о накнади за експропрнсану непокретност општински суд расправља и одлучује у већу које се састоји од једног судије, као председника већа, и двојице судија поротника” (чл. 49. Закона) . 6. Начин накнаде. Накнада може бити одређена како у новду тако и у натури. Новчана накнада je правило. Ипак, накнада може бити и натурална, и састојати се у давану у својину друге непокретност и, кад постоји посебан интерес погоЬеног лица за такву накнаду и кад корисник експропријације располаже таквом непокретношћу. Од врло великог знача ja за постизање циља, да накнада буде правнчна јесте питање, како се накнада исплаћује и под којим условххма. Циљ накнаде захтева да се лицу погођеном експропријацнјом накнада йсплати у готовом новцу, да бн мохао ефикасно да надокнади нмовински губитак који je претрпео услед експропријације. Зато се у нас, према чл. 38. Закона о експропријацији, „накнада за експропрнсану непокретност одређује у готовом новцу”. Ако то није случај, накнада није правична. Сумхье овакве врсте охпадају и у случају натуралне реституције, када се у замену за одузету непокретност даје друга, на којој може постојахи право својине. ОдреЬиватье накнаде у форми гарантовања одређене ренте или издавања хартија од вредности, где се накнада реализује у дужем временском периоду у виду сукцесивних чинидби, може свести накнаду, због инфлаторних тенденција, на чисто номиналну. Тако се изиграва гаранција о правичној накнади. 7. Изравнагье корысти. Y упоредном праву о експропријацији важи идеја о изравнању користи, које су настале са експропријациј ом, за власника експроприсаног објекта, тако да те користи треба узети у обзир код одмеравања накнаде (compensatio lucri cum damno). О хсаквим je хсористима захтраво реч? Навешћемо један класичан пример: проширује се

и

ЕКСПРОПРИЈАЦИЈА И ПРАВИЧНА НАКНАДА