Анали Правног факултета у Београду

155

ПРИЛОЗИ

су покретне схвари у својини појединаца биле у највећој опасности да буду уншшене, извезене у иностранство или оштећене. Сматрао je и да, са гледишта заштите, не треба правити никакву разлику према томе ко je сопственик ствари, што би у праксы значило да се исти режим односи и на одговарајуће ствари које има држава. Коначно, предмет заштите биле би и ископине и сви остали проналасци историскнх и преисторијских споменика и уметничких дела. Због тога je пнсац сматрао да би законом требало обавезати све органе власти и појединце да о свакој ископини и проналаску известе тадаштье Министарство просвете, које би било овлашћено и „да врши експропријацију терена где je проналазак учињен”. 3. Дерогације правила општег права icao садржај заштите историјских споменика. Друга трупа одредаба закона о заштити историјских сиоменика односила би се на садржај заштите, који би био у зависности од тога да ли je у питагьу непокретна или покретна ствар. То значи да je др Михаиле Константиновић водно рачуна о природи споменика. Садржај заштите непокретних историјских споменика чиниле би, у првом реду, две највеће и најглавније дерогације правила тзв. општег права. Прва би се састојала у томе што би сопственик непокретности, оглашавајући je за историјски споменик, губио право да са таквом непокретношћу чгши што хоће. Наиме, такође по шгеду, сопственик je не би могао срушити или на њој штогод изменити, дозидати или наслонити на њу, или преузети рестаурацију или оправку споменика без претходног пристанка „надлежне власти”. Када би добио такав пристанак, радови би се могли изводити само под непосредним надзором стручњака. Друга дерогација правила општег права у вези je са опасношћу за непокретне историјске споменике, која се видела у овлашћењу садржаном у праву својине, по коме сопственик може занемарити своју ствар, не водити рачуна о њој и пустити je да полако пропада. Излаз из такие ситуације писац je нашао у законском овлашћењу за „надлежну власт” да може, по свом нахоЬетьу, извршити о државном трошку све радове потребив ради оправке и одржавања споменика. Одступагьа од правила општег права била би, затим, и у томе што регулациони план не би важно за непокретне историјске споменике, што такви споменици не би били предмет никакве службености која би их могла оштетити, а стицала би се само по претходном одобрегьу Министарства просвете, и што не би требало омогућити експропријацију таквих споменика у циљу извршења неких јавних радова или би о томе требало одлучити законом. Ар Михаиле Коистантиновић je тада заступао и једно даыас углавном превазиђено мишљење: да ће се непокретни историјски споменици најбоље очувати ако су у рукама државе. Зато je предлагао као могућност да се првенствено у корист државе установи прече право куповине споменика. „Сопственик споменика био би дужан” каже он „да извести надлежну власт о својој намери да га неком прода, како би се држава могла одлучити да сама откупи споменик.” Закон би, даље, требало да садржи и одредбу према којој би о свакој промени власника непокретног историјског споменика морала, у кратком року, бити извештена „надлежна власт”, а у љему би дошла до изражаја и идеја о укидању стицања гак-