Анали Правног факултета у Београду

165

ПРИЛОЗИ

Санти Каранти". Влада je онда одлучила да Скупштину сазове на Крфу jep je сматрала да посланихщ са Крфа и они из Солуна не би дошли у Париз и из тих разлога Скушптина не би имала погребай кворум ( 19 ). Као што смо видели, говори Л. Џорџа и В. Вилсона оставили су на нашу опозидију тежак утисак. По хьеном мишљењу, гледишта великих савезничких државника на решегье југословенског питања, ко ja су они изнели у својим говорима, последица су „рђаво воВене спољне политике" од стране владе. После говора савезничких државника опозиција je сматрала да влада није све учинила да убеди савезнике у праведност наших тежњи за ослобођењем и уједињењем, ко je су уједно и у складу са принципима самоопредељења, слободе и демократије које су они прокламовали. Пошто, по њеном мшиљењу после говора Л. Џорџа и В. Вилсона изгледи за правилно решење југословенског питања нису постојали, она je сматрала за своју дужност да захтева од владе хитан сазив Народне скупштине у Фраххцуској. Народна скушптина би ту, „у средишту савезничке политичке акције” могла допринети томе да савезници схвате оправданост наших захтева за ослобођењем и уједињењем. На захтев опозиције влада je одговорила да je донела одлуку да сазове Скупштину, али не у Француској већ на Крфу. Опозиција je због владиног одговора била и незадоволша и забринута. Револтирана нерадом владе, она je захтевала сазивање Скупштине у Француској у уверехьу да би се Скупштина у овој савезничкој земљи посветила само питањима спољне политике, док би се на Крфу бавила и унутрашњим питањима чије решавање je требало, по њеном мишљењу, одложити за касније. Оно што желимо на крају да подвучемо јесте то, да опозиција ни тада, после говора Л. Џорџа и В. Вилсона, не критикује владину политику ослањања на савезшже Србије. Она критику] е владу што није све учинила да савезници усвоје наше оправдане захтеве за правилним решехьем југословенског Iштања, одн. уједињењем свих Срба, Хрвата и Словенаца. Y току скупштинског заседања 1918. године на Крфу опозиција je, посебно у оквиру дебате о владиној декларадији о спољној политици и циљевима рата као и приликом расправљања о владином законском предлогу о ванредним кредитима у износу од 250 милиона динара стално истицала да je циљ сххољне политике Србије уједињехве целокхдшог нашег троименог народа", да je политика сарадхье са савезницима „политика неопходносхи" и да je, према томе, хх опозиција за ту политику, али да се она не слаже с начином на који je влада спроводи. По њеном мишл->ењу, такав начин воВехьа спол,ххе политихсе имао je за последицу да савезници нису убеВени у оправданост наших захтева за ослобоВењем и уједихьехьем. Из тих разлога она je захтевала „рационалније и енергичније" спровођење политике која би могла довести до остварехьа националних циљева Србще.

Драгош Јевтић

(18) Граћа .. . док. бр. 50. Крф, 30. X Н. ХХапшћ Југословенском одбору.