Анали Правног факултета у Београду

211

ПРИКАЗИ

заклучења брака, или у року од 15 дана по заклучењу, да je дете њихово, па да се изврши упис и да се дете сматра законигим. Међутим, могућност обарања позакоњења постоји, уколико се докаже да дете није дете супруге, или у случају када je муж био у заблуди, и то само у случајевима кад je муж био у немогућности да буде отац детета, док разлог да je мајка одржавала везе са трећим лицима није доволан. Посебан облик позакоњења представља позакоњење »par rescrit du prince« које je y Француској укинуто после револуције и које ce једино задржало у Немачкој, а врши га старательски суд. На захтев оца који жели да призна дете за своје и са сагласношћу детета или мајке, ако оно није навршило 21 годину, може старательски суд донети одлуку о позакоњењу. Ово je потпуно лично право и не може га вршити заступник оца. Швајцарско право познаје случај који се може сматрати аналогним овоме и то једино онда када су родители детета намеравали да склопе брак, па до тога није дошло било због смрти једног од њих или због неспособности за склапање брака. Y том случају, позакоњење се врши одлуком јавних органа, зависно од права кантона, и данас има врло мали практични значај. Пети део je посвећен признавању „природног” детета. Оно се може обавити изјавом оца или судском одлуком. Право проучаваних земала, а посебно ставови суда који се огледају у цитираним одлукама, колеба се у случајевима лажног признавања очинства, а посебно у случајевима деде која су рођена из прељубе ш родоскрнављења, када се оцу не дозволава да призна дете. Швајцарско право познаје признавагье очинства пре и после роЬегьа детета директно или тестаментом, чак и од стране очевог оца (деда детета) у случају његове смрти, и подразумева потпуно признавање које не садржи само обавезу издржавања већ je знатно шире. Признавању ce могу противити мајка детета или дете и то у реку од три месеца од тренутка признавања, писмено, органима граВанских стања првенственнм истицањем да признавање не врши отац детета. Оспораваље признавања може бити потпуно ништаво у јавном интересу и то: у случајевима признавања законитог детета или детета које je већ признато, или се може поништити у случају заблуде због непознавања околности, или се може оспоравати због забране признавања. Сва заинтересована лица могу истицати предлог за оспоравање признавања и то у року од три месеца. Посебно питање постоји уколико признавање оспорава онај који га je учинио, наводећи да je лажно. Ово оспоравање се одбија уколико je учињено слободно, а уколико се ипак прихвати, захтева се висока новчана накнада због штете ко ja je нанета детету. Немачко право да je признавању више практични знача j, jep je свако признавагье праћено одлуком о издржавању које се може принудно наплатити. Оспоравање се може захтевати због заблуде о чигьеницама, али у том случају треба доказати да je до заблуде дошло оправдано. За разлику од француског и швајцарског права, немачко право даје могућност оспоравања признавања и ономе ко je то учинио, али захтева доказе. Обавеза издржавања, која прати признавање природног очинства детета, а има посебан значај у немачком праву, треба да престане у случајевима нигшавости признавања, у првом реду зато што je издржавање последица признавања. Шести, последњи део анализира поступай доказивања очинства. Научни методи који могу потпомоћи у утврђивању очинства нису join продрли у законодавства. Тако, у Француској се још увек, као доказ очинства једино усваја анализа крви, док се у Немачкој и Швајцарској, поред ње, користе и наследно-биолошка и постнатална испитивања. На тај на-