Анали Правног факултета у Београду

50

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

кониту штету, држава, као друга страна уговорница, даје одговарајућу накнаду, алн само ex gratia а не као последицу права оштећене стране утоворниде. То je слунај кад су суецки рахни догађаји 1956. године проузроковали рационирање нафте, повећање додатних такса и повейаше превозних трошкова због обилажења око Рта Добре Наде. Y вези с тим догађајима Миннстар за стамбену изградњу и локалну управу обавестио je локалне органе да йе за уговоре у којима je друга страна уговорница претрпела незакониту штету држава дати одговарајућу накнаду Упозорава се уједно да ово решење яма донекле сличности са теоријом непредвидљивости код уггравних утовора у Француској, само за разлику од француског права, у коме оштећена страна има у таквом случају право на накнаду, У Великој Бриташгји, то није право оштећене стране уговорнице вей дискреционо право државе да о захтеву оштећене стране уговорнгще сама одлучује по слободној оцени ( 13 ). Наводи се још један пример из праксе који указује да се у праву Велике Британије чине извесни напори за налажење решена која одговарају развоју друштвене стварности. Y једном случају поводом одговорности поште, која и у Великој Брнтанији ограничено одговара, председннк суда Паркер (Parker) je 1957. године y спору Triefus Case образложио ново гледиште о одговорности поште. По нему „очевидно je да je директор пошта у сасвим другом положају него приватно лице. Он je одговоран Круни за функционисање једне јавне службе која стварно има монопол. Цена плаћена од публике представља приход државе". Запажа се да je ова пресуда утицала да се у том духу почиње мењати судска пракса у другим сличним споровима у кој{ша je једна страна уговорница држава односно орган централне управе. Међутим, истине се да има тешкойа у тражењу нових решења јер „ни поступак ни решења нису тренутно још саображени посебностима уговора које закључују државни органи”, али постоји и уверење да йе можда свсст о потреби тражења одговарајућих решења за рад јазних служби у савременом друштву допринети да се нађу и нова решења у духу наведено пресуде и образложења председника суда Паркера ( 14 ). б) Y Сједињеним Америчким Државама није ни енглески ни француски систем. За спорове о уговорима које закључује држава са појединцима, надлежан je посебан суд за жалбе (Court of Claims), али овај сух нема друга овлашћења у погледу оцене законитости управних аката ко ja има Државни савет Француске. Овај суд не решава ни спорове поводом деликтне одговорности државе вей само решава спорове поводом уговора државе и иојединаца. Истине се да у овим уговорним односима држава има повлашћени положај ( 15 ). 4. Отите напомене о управним уюворима у буржоаском праву. Сви ови различит режимн, по којима држава односно државни органи закључују уговоре, упућују на закључак да у буржоаској правној науци

(13) Ј. D. В. Mitchell, Jurisprudence récente relative aux contrats administratifs en Grande Bretagne, Revue du droit public, Paris, 1959, No 3, erp. 461—462.

(it) J. D. B. Mitchell, op. cit. стр. 467—469.

(15) Б. Шварц, Америчко административно право, Научна юьига, Београд, 1956, стр. 181—183.