Анали Правног факултета у Београду

67

УПРАВНИ УГОВОРИ И ОБЛИГАЦИОНИ ОАНОСИ РАДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

оных на основу којих она губи права из уговора или рокове, или су инако неправичне или претерано строге према њој” (чл. 110 т. 2). С друге стране, одре Вен je и однос општих услова и индивидуалних уговора тако што су „ти услови саставни делови свих индивидуалних уговора које би та организација закључила о тим испорукама или услугама” (ил. 111. т. 1). Посебно вала још уочити да Скица за законик о облигацијама и уговорима, својим одредбама о раскидању уговора због неиспуњеља (чл. 93—102) као и одредбама о раскиданьу и ревизији уговора због промењених околности (чл. 103—104) заиста оставда широко поље стваралачкој улози суда и омогућује му да сваки случај буде решен с обзиром на све околности. С обзиром да се баш у вези са раскидом уговора у франдуском праву уиравни уговор неипо разликује од приватноправног уговора, целисходно je навести одредбе о раскидању утовора које су предложсне у Скици, како би се уочило да одговарају потребама наше друштвене стварности. Скица за законик о облигацијама и уговорима посветила je овом гитању две одредбе. Прва одређује у којим случајевима су могуВи раскиди и ревизија уговора: „1. Ако после закључења уговора наступе околности ко je се нису могле предвидети, a које отежавају испуњење обвезе једне стране у тој мери, да je очигледно да уговор више не одговара очекивагьима страна уюворница, и да би по општем мишљењу било неправично одржати га на снази такав какав je, суд може на захтев те стране раскинута уговор”, (чл. 103. т. 1). „2. Суд неће раскинута уговор ако друга страна пристане да се одговарајући услови уговора правично измене.” (чл. 103. т. 2). „3. Ако изрекне раскид, суд Be на захтев друге стране осудите страну која га je захтевала да накнади другој страни правичан део штете коју трпи због тога”, (чл. 103. т. 3). V погледу околности ко je су од значаја за одлуку суда у вези са раскидаььем и ревизијом предложена одредба гласи: „При одлучивагьу о раскиду уговора, односно о његовој ревизији на основу предлога друге стране, суд се руководи начелима поштеног саобраћаја, водећи рачуна нарочито о циљу уговора, о нормалном ризику код уговора те врсте, о општем интересу, као и о интересима Једне и друге стране” (чл. 104). Ако се овим одредбама додају још и оне које регулишу ситуације ~кад je испуњење обвезе једне стране у двостраном уговору постало немогуће због догађаја за које није одговорна ни једна страна” (члан 105) или „кад je испуњење обвезе једне стране у двостраном уговору постало нсмогуће због догађаја за који одговара друга страна” (члан 106) као и одредбе о оштећењу преко половине (члан 107), јасно je да Скица за законик о облигацијама и уговорима широким стандардима ко je даје суду, има у виду, у извесном смислу, и оне ситуације ко je теорија француског управног уговора истине, а найме, теорију једностране измене уговора у јавном интересу и теорију непредвидљивости.