Анали Правног факултета у Београду

68

АШЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

111. Закључак Из свега изложено! следи да у погледу правые природе уговора у упоредној теорији управног права нема сагласности и да су све поједине концепције одраз исхоријског развоја одређеног друштва или утицаја одређене теоријске концепције на хеоретичаре права у појединим земљама. Историјски развој југословенског управног права до 1941. године тежио je све више увођењу управног уговора. Међутим, после ослобођења југословенско социјалистичко право не показује више тенденцију ка увоВењу посебних управних уговора као правило, већ, по правду, опшги режим уговора односи се и на уговоре које закључује управа уколико изричито законом није друкчије прописано. Ова je концепција уговора нашла одраза и у Скици за закошпс о облигацијама и уговорима коју je саставио проф. др М. Константиновић. Из напред наведених излагања појединих одредаба Скице за законик о облигацијама и уговорима несумвьиво се може констатовати да су овим одредбама заштићена и права граВаыа и радних организација кад уговарају са државом као и са радним организацијама које врше јавна овлашћења. Нема сумвье да ове одредбе обезбеБују и функшгонисање јавне службе, јер приликом спорова поводом уговора које закључују држава или радне организадије које врше јавна овлашћења, узимају се у обзир не само морал већ и вола странака, и принудни прописи и јавни поредак (члан 1). Према томе, можда би разBOJY савременог југословенског права највише одговарало да се спорови поводом ових уговора решавају по општим правилима о облигацијама и уговорима, а само изузетно по посебним правилима, уколико су она посебно законом прописана. На raj начин у ствари би се за набавлачке уговоре поводом покретних ствари, предузимачких уговора поводом иепокретности као и уговора о јавним радовима, превозу и другим услугама, само и даље потврдила досадашња судска пракса наших привредних судова, која све спорове решава по општим правилима о облтхгацијама и уговорима и Општим узансама. Уколико у овим споровима има потребе за вођељем спора о законитости каквог управног акта који je донет у вези са закључивањем оспореног уговора, овај би се спор решавао као претходно питање или од стране надлежног суда за решава-ье управних спорова ако je то законом изричито прописано или у осталим случајевима, од суда опште надлежности који решава сам спорны уговорни однос. Можда je ово решење најцелисходније и највише одговара noipeбама наше праксе. У вези са уговорима које заклучују друштвено-политичке заједнипе и радне организације које врше јавна овлашћења било би можда целисходно расправитн да ли се у тим случајевима може увек проводити принудно извршегье. По пресуди Врховног привредног суда (Сл. 1579 од 22. јула 1969. године) ограничава се решегье о дозволи извршегьа против ошптине, сматрајући да се мора оставити један део средстава којп би ioj омогућио обавлагье њених основних јавних функција (Правый живот, И-'69, бр. 10, стр. 89—91).