Анали Правног факултета у Београду

253

О ПРАВУ НА ПЛОД РАДА

ва на плод рада као посебног субјективног права појавлује се као непотребно, jep je оно преко бројних правних овлашћења у отвари уклучено у право управљања радном организацијом. Конституисањем права управлања као права трудбепика које обухвата сва друштвено-политичка и имовинско-правна овлашћења у вези с радном организадијом избегле би се бројне тешкоће ко je се појављују y вези с признањем права на плод рада као посебног субјективног права. Jep, ма како било коиституисано право на плод рада, увек ће остати недоумица да ли оно, с једне стране, обухвата и да ли треба да обухвати све што се може оквалификовати као плод рада, а с друге стране, да ли обухвата и да ли треба да обухвати и оно што je плод туђег рада а стечено je без рада. Y том светлу изгледа нам неадекватним схватање које под појмом плода рада подразумева доходак и, сагласно томе, предлаже да право на. плод рада обухвати доходак ( w ). Према томе, може се рећи да трудбеник у нашем друштву у друштвеном сектору рада има више него остварено право на плод рада. То je данас, у извесном смислу, изражено дифузном правном техником, али веома јасном и ефикасном. Та техника се може и даље задржати. Али, ако се жели нешто у том погледу да мења, онда je промене боле вршити у правду потпунијег конституисања права управљања радном организапијом. По нама, најболе и најједноставније остварење свих друштвено-политичких и имовинско-правних овлашћења трудбеника у друштвеном сектору" рада остварило би се признанием права својине радио ј организации поводом средстава за производњу и створених и прибавление добара. Y том случају би се управлагье радном организацијом и све што je у вези с там (одлучивање о органима радне организације, о њеном пословању, о произведении добрима, о дохотку и личном дохотку) појавливало као логична последица вршења овлашћења из права својине од стране трудбеника у оквиру радне организације. Али, за такву правку солуцију потребно je ослободити се дугам временом створених предубеђења о својини и, посебно, о друштвеној својшш. Ова предубеђења су углавном настала услед схватања да друштвена својина, да би била друштвена, мора бити везана за неки појам који оличава друштво, иако у социјалистичкој теорији постоји и концепција по којој та својина може припадати и асоцијадијама трудбеника а да не изгуби друштвени карактер, тј. карактер новог, социјалистичког облика својине. МеЬутим, та концепција je или заборавлена или се погрепшо квалификује као группа својина. Ако се сагледа као што треба, може се видети да она у ствари одговара нашем друштвено-економском систему. Њеним усвајањем отклонио би се својинскоправии дуализам који данас постоји у нашем друштву, тј. посебан својинскоправни систем појмова за индивидуални сектор живота и рада, а посебан за друштвени сектор. МеЬутим, у стварном животу ови сектори се мешају и преплићу, па je, по нашем мишлењу, потребно имати јединствеи својинскоправни систем појмова. То такоЬе налажу и међународни промет и тежгьа, наше земле да се уклучи у међународну поделу рада.

( 14 ) Ар Леон Гершковић, Претпоставке ревизије правног система Југослаиије, Социјализам, бр. 10, 1969, стр. 1316.