Анали Правног факултета у Београду

457

САДРЖИНА И СИСТЕМАТИКА ЦИВИЛНОГ КОДЕКСА

носи не гледајући на то да ли би се ти односи могли правно-теоријски обележити као стварноправни односно апсолутни или релативни (облигациони). Истина, правка карактеристика појединих цивилноправних односа je важна (не само у теорији него join више у пракси). Али са становшита систематизације у Цивилном кодексу, чини се да то има другостепени значај. Битнијс je да ти односи буду обједињени, заједно регулисани и на њима одговарајуће место стављени. Приватносвојински односи по значају у друштвсно-економскодг систему и по реалном обиму, снази и улози у економици земље долазе, дакле, на друге место. То опредељује одговарајући положа] цивилноправних односа из круга приватносвојинских односа. Посебно je питаље „општих" облигационих односа који настају на тржишту, у сфер и промета, у ко] има се као учесници појављују и организадије удруженог рада у својству правних субјеката. Иако je размена саставни део целине производних односа, она се, са извесног гледишта, може узети као ужа или посебна целина и као таква одвојено регулисати. Овоме би тим више било места што се као учесници у промету појављују не само лица из крут друштвеносвојинских него и лица из круга приватносвојинских односа, вршећи промет узајамно, начелно на равноправно] основи. За једне и друге у односима размене, односно правног промета, важе, углавиом, иста правила. Облигационоиравни односи су општи инструмент размене и једнаки прометни облици, заједнички за носиоце економског живота из оба круга својинских односа. Будући да размена (промет) представља продужегье производите, логично je да регулисање односа из области промета следи норме о својинским односима. Ово поготову стога што су облигациони односи грансформисани облик својинских односа („присвајање" на тржишту). Због тога, у систематици, облигације треба ставити иза прве две трупе цивилноправних односа. Тако се „динамика“ својинскнх односа повезује са њиховом „статиком". Наследноправни односи су својеврсни имовински односи, jep се ту „промет" имовине, односно прелаз права, врши по једном специфичном, неекономском основу. Можда ти односи не би ни спадали у Цнвилни кодекс. Y сваком случају, ови односи као имовински односи у целини друштвено-економских односа имају магьу улогу и значај него остали имовински односи који се обухватају Цивилним кодексом. С друге стране, у наследноправним односима појављују се и апсолутна и релативыа права. Отуда би гьнх требало распоредити иза облигационоправиих односа. Тиме не би био иецрпен распоред целе материје Цивилиог кодекса; још остају гьена два важна дела. Најпре треба помеиути тзв. права личности. Оставл>ајући по страни гштање да ли су то цивилна права, ако се усвоји становиште да их треба унети у Цивилни кодекс, поставља се питање њихова места у Кодексу. И овде, као и у погледу других делова, постоје разне могућности (а била су изражена и разна гледишта). Ипак изгледа на]прикладное да се ова права поставе испред одредаба о економским односима (иако су у уставима став мена после ових). За то становиште говори схватагье, изражено и афирмисано и у уставу, да je човек највећа вредност у друштву и да га тако и треба тре-