Анали Правног факултета у Београду

479

ОРУЖАНЕ ФОРМАЦИЈЕ Y ОШПТЕНАРОДНОЈ ОДБРАНИ

Тада су многи делегаты истакли ( Јомини, генерал Leer, Baude и др.) да je чак „врховна дужност да се земља брани”, и тражили да то право буде и формално признато. На Хашкој конференцији 1899. године делегат Велике Британије John Ardagh je изјавио, да ништа у овим нормама не треба сматрати тако као да се спречава право народу земле који je под инвазијом да испуни дужност да свим средствима испољи свој патриотизам ( 5 ). То je мишљење јасно истакао и руски делегат Мартенс: »Une nation heroique est, comme les héros au dessus des codes, des règles et de faits«. (°) Haсупрот томе немачки делегат пуковник Gross de Schwarzhoff je истакао мишљење да прави концесију и да гласа за члан 2. (levé en masse) „али овде рекао je он врло категорички моје концесије се заустављају и апсолутно ми je немогуће да учиним један корак даље”, да следим оне који прокламују апсолутну слободу на одбрану ( 7 ). Делегат Шведске и Норвешке je приметно да ce у предлогу не прави разлика у оружаним снагама између оног дела ових снага који су за напад као и за одбрану, и оног дела који je само за одбрану и којн je кратког рока службе, што je случај са шведским и норвешким оружаним снагама, где једва војна служба траје неколико месеци, и која се још налази у трансформирању ( 8 ). Као што се видн на крају прошлог и на почетку овог века имамо изграђена правила о оружаним формацијама и њиховим припадшщима који се сматрају законитим ратницима у оружаном сукобу. Наиме, то су, пород регуларних армија, добровољачки одреди или милицијске јединице уз четири наведена услова, као и (levé en masse), устанак на joui неокупираној територији под наведена два услова. То je и expressis verbis регулисано, што je представляло концесију малим земљама, односно једну врсту компромиса малих земаља и тадашиих милитаристичких сила. О борцима на окупираној територији када се дигну на оружје против окупатора, тада je било много дискусије, али се дал>е од познате Мартенсове декларације није отишло, и сматрало се да она покрива све остале случајеве, jep ce баш односи, и дата je заправо поводом тумачења члана 1. и 2. Хашког правилника, односно члана 9. и 10. Надрта бриселске декларадије ( 8 ). 3. Што се тиче јединида територијалне одбране оружаних снага Тугославије, претходно морамо указати на неке конститутивне елементе који представљају превазилажење класичне поделе оружаних снага на регулариу и нерегуларну војску. Ово стога што се класично схватање међународног права joui увек држи те поделе, па je често дута нерегуларни део ових снага био споран са становишта њиховог правног признања. Осим тога, већ je пракса код свих држава великих и малих да са овим јединицама терито-

(5) Conference internationale de la Paix, la Haye, 1899, Ministère des affaires étrangères, p. 122.

(6) Op. cit. p 120.

(7) Op. cit.

(8) Op. cil. p. 43.

(9) Мартенсова клаузула гласи; „Док један потпунији Зборник закона para не буде могао бити донет, Високс Стране уговорнице сматрају кориеннм да потврде да, у случајевима који нису предвиђени прогшеима од њих усвојеним, становнишгво и зараИсие стране остају под влашНу начела мсВународног права онаквим како она произлазе из обичаја установлении меЬу просвећеним народима, из захтева човечности и захтева јавне свести".